Bodež snova

Skinuvši šešir i žarivši crno koplje nazad u zemlju, on izvadi lulu iz usta i čedno poljubi njene pune usne. Prvi poljubac ne sme biti grub. Ne želi da ona za njega pomisli kako je napadan ili neotesan. Nije ona neka krčmarica, pa da uživa u šljepkanju i golicanju. Sem toga, osećao je kako ga svi gledaju. Neko se zacereka. Selukija prevrnu očima.

Tuon prekrsti ruke i pogleda ga kroz duge trepavice. „Zar te podsećam na tvoju sestru?“, upita ga opasnim glasom. „Ili možda na majku?“ Neko se zasmeja. Zapravo, više njih.

Met zlokobno istrese ostatke duvana iz lule lupkajući je o potpeticu na čizmi, pa tutnu još toplu lulu u džep kaputa. Šešir stavi na ašandarei. Ako ona hoće pravi poljubac... Zar je zaista mislio da mu ona neće ispuniti naručje? Jeste da je vretenasta i sitna, ali sasvim mu je lepo napunila ruke. Sagnu glavu. Daleko od toga da je ona prva žena koju je poljubio. On zna šta radi. Iznenađujuće – a možda i ne tako iznenađujuće – ona nije znala. Doduše, brzo uči. Veoma brzo.

Kada ju je naposletku pustio, samo je stajala i gledala ga, pokušavajući da povrati dah. Mada, i on je bio malo zadihan. Metvin zazvižda u znak odobravanja. Met se nasmeši. Šta li će ona pomisliti o svom očigledno prvom poljupcu u životu? Pokušavao je da se ne smeši previše. Nije želeo da ona pomisli kako je podrugljiv.

Dodirnu ga po obrazu. „Tako sam i mislila“, otegnu lagano kao da med teče. „Drma te groznica. Mora da su se neke od tvojih rana upalile.“

Met trepnu. Poljubio ju je tako da mora da su joj se noge oduzele, a sve što ona na to ima da kaže jeste da mu je lice toplo? On opet sagnu glavu – ovoga puta će joj biti potrebna krvava pomoć da bi ostala na nogama! Ali ona mu spusti ruku na grudi i odgurnu ga.

„Selukija, donesi kutiju s melemima koju sam dobila od gazdarice Luke“, zapovedi ona. Selukija odjuri do Tuonine crno-bele kobile.

„Sada nemamo vremena za to“, reče Met. „Namazaću nešto noćas.“ Pametnije bi mu bilo da je ćutao.

„Skidaj se, Igračko“, reče mu ona istim glasom kojim se obraćala svojoj služavci. „Melem će te peći, ali očekujem da budeš hrabar.“

„Neću da...“

„Stižu jahači“, viknu Harnan. On je već bio u sedlu, na tamnoriđem škopcu s belim čarapama na prednjim nogama, držeći povodac jednog niza tovarnih konja. „Jedan od njih je Vanin.“

Met uzjaha Kockicu kako bi bolje video. Dva konjanika približavala su im se galopom, po potrebi obilazeći izvaljeno drveće. Na stranu to što je prepoznao dorata kojeg jaše Čel Vanin – tog čoveka nikako nije mogao da pobrka s nekim drugim. Niko ko je toliko širok i sedi u sedlu kao vreća krompira ne bi se pri toj brzini, naizgled bez ikakvog truda, mogao držati u sedlu. Taj čovek je u stanju da jaše i divljeg vepra a da ne padne. A onda Met prepozna i drugog konjanika, čiji se plašt vijorio za njim, i kao da ga neko udari u trbuh. Nimalo se ne bi iznenadio da su kockice tada stale, ali one nastaviše da mu zvekeću u glavi. Šta, za ime Svetlosti, Talmanes krvavo radi u Altari?

Dva jahača usporiše konje i hodom nastaviše dalje, a Vanin svog konja zauzda kako bi pustio Talmanesa da sam priđe Metu. Nije to bilo zbog stidljivosti. Vanin ni u kom slučaju nije stidljiv. Lenjo se naslonio na visoku jabuku svog sedla i kroz procep na zubima pljunuo na zemlju. Ne, on dobro zna da Metu neće biti sve po volji, pa stoga hoće da se drži podalje od njega.

„Mete, Vanin mi je ispričao šta se sve izdešavalo“, reče Talmanes. Nizak i vižljast, temena izbrijanog i napuderisanog, Kairhijenjanin je imao puno pravo da preko prsa nosi popriličan broj raznobojnih pruga, ali ako mu se ne računa duga crvena marama vezana oko leve ruke, jedini ukras na njegovom tamnom kaputu bila je mala crvena šaka prišivena za nedra. On se nikada ne smeje i retko kada se smeši, ali ima svoje razloge za to. „Bilo mi je žao kada sam čuo za Nalesina i ostale. Nalesin je bio dobar čovek. Svi su bili.“

„Da, jesu“, odgovori Met, obuzdavajući se da ne prasne. „Pretpostavljam da ti se Egvena nikada nije obratila za pomoć kako bi pobegla od onih ludih Aes Sedai, ali šta za ime krvave plamene Svetlosti tražiš ovde?“ Pa, možda se i nije baš toliko uspešno obuzdavao koliko je mislio. „Bar mi reci da nisi poveo sa sobom čitavu krvavu Družinu tri stotine krvavih milja u Altaru.“

„Egvena je i dalje Amirlin“, mirno mu odgovori on, nameštajući plašt ukrašen još jednom crvenom šakom, samo većom. „Pogrešio si kada je o njoj reč, Mete. Ona je zaista Amirlin Tron i drži one Aes Sedai za gušu. Doduše, možda neke od njih toga još nisu ni svesne. Kada sam je poslednji put video, ona i sve na kamaru pošle su da opsedaju Tar Valon. Možda ga je do sada i osvojila. Umeju da prave rupe u vazduhu, kao onu koju je Ponovorođeni Zmaj otvorio da bi nas doveo blizu Salidara.“ Boje se uskomešaše u Metovoj glavi, na tren se stapajući u Randa koji priča s nekom sedokosom Ženom s punđom – rekao bi da je reč o Aes Sedai – ali od besa mu se ta slika rasprši kao sumaglica.