Bodež snova

Najpre, bole ga sve one posekotine i rane koje je zadobio u Maderinu. Neke od njih su se upalile, mada mu je pošlo za rukom da to sakrije od svih. Mrzi da se ljudi muvaju oko njega skoro jednako koliko mrzi da se Moć koristi na njemu. Lopin i Nerim zašili su mu rane što su bolje umeli, a Lečenje je odbio iako su sve tri Aes Sedai skočile na njega. Iznenadio se što je ni manje ni više nego Džolina pokušavala da bude uporna, ali bila je uporna – i zgađeno je digla ruke kada je on odbio da popusti. Drugo iznenađenje bila je Tuon.

„Igračko, ne budi lud“, otegnuto mu je kazala u njegovom šatoru, prekrštenih ruku stojeći nad njim, dok su Lopin i Nerim provlačili igle, a on stiskao zube. Njeno ponašanje, kao neke žene koja se stara da se njeno vlasništvo popravi kako treba, bilo je sasvim dovoljno da ga natera da stisne zube, bez obzira na igle. Ili na to da sedi u gaćama! Ona je jednostavno ušla i odbila da izađe, tako da je jedino preostalo da je neko zgrabi i izbaci – a njemu se činilo da nije u stanju da grabi ženu za koju pretpostavlja da bi mu mogla polomiti ruku. „Ovo Lečenje je predivno. Moja Majlin ga zna i podučila sam tome i moje ostale. Naravno, mnogi ljudi se ponašaju budalasto kada je reč o tome da ih Moć dodirne. Pola mojih slugu onesvestilo bi se kad bi im to neko i pomenuo, a ne bi me čudilo da to važi i za većinu Krvi. Ali to nikada ne bih očekivala od tebe.“ Da ona ima makar četvrtinu njegovog iskustva sa Aes Sedai, i te kako bi to očekivala.

Pošli su putem iz Maderina kao da kreću za Lugard, a onda zašli u šumu čim su prva imanja nestala s vidika. Istog trena kada su zašli među drveće, kockice su mu se opet zakotrljale u glavi. To je bila druga stvar koja mu je pokvarila raspoloženje – te krvave kockice koje mu već dva dana dobuju u glavi. Teško da će stati tu, u šumi. Kakav to sudbonosni događaj može da se odigra u šumi? Svejedno, držao se podalje od zaselaka pokraj kojih su prolazili. Ali pre ili posle, kockice će se zaustaviti, a njemu ne preostaje ništa drugo nego da to čeka.

Tuon i Selukija pođoše ka potoku da se operu, žustro migoljeći prstima jedna drugoj. Bio je siguran da razgovaraju o njemu. Kada žene počnu da se došaptavaju, čovek može biti siguran da...

Amatera vrisnu i svi se pogledi munjevito zaputiše ka njoj. Met jednako hitro kao Džuilin uoči razlog zbog kojeg je vrisnula – crnu zmiju dobrih sedam stopa dugačku, koja je brzo gmizala dalje od debla na kojem je Džuilin sedeo. Lejlvin opsova i skoči na noge, vadeći mač iz kanija, ali ništa brže od Džuilina, koji isuče svoj kratki mač i pojuri za zmijom tako hitro da mu kupasti crveni šešir pade s glave.

„Pusti je, Džuiline“, reče mu Met. „Beži od nas. Pusti je.“ Zmija je verovatno spavala pod tim deblom i iznenadila se kada je izašla i zatekla ljude. Srećom, crnokoplja su zmije koje žive same.

Džuilin se dvoumio pa zaključio da je tešenje uzdrhtale Amatere daleko važnije od jurnjave za zmijom. „A kakva je to uopšte vrsta zmije?“, upita on, grleći je. Naposletku, on je čovek iz grada. Met mu reče i Džuilin na tren kao da se ponese mišlju da je ipak pojuri, ali – pametno – ipak reši da to ne čini. Crnokoplje su brze kao munje, a s kratkim mačem morao bi joj se baš približiti. Bilo kao bilo, Amatera se tako čvrsto držala za njega da bi mu bilo potrebno podosta vremena da se otrgne.

Uzevši šešir s kopljišta svog ašandareija, vrha zarivenog u tle, Met ga stavi na glavu. „Traćimo dnevno svetlo“, reče ne vadeći lulu iz usta. „Vreme je da krenemo dalje. Tuon, ne zadržavaj se više tamo. Ruke su ti dovoljno čiste.“ Pokušao je da je oslovljava s „Prekrasna“, ali otkad je u Maderinu rekla kako ga je pobedila, potpuno ga je zanemarivala kada bi je tako oslovio.

Naravno, ona nije ni najmanje požurila. Dok se ona vratila, brišući ruke o peškirić koji će Selukija okačiti o jabuku svog sedla kako bi se osušio, Nerim i Lopin zatrpali su jamu za otpatke, umotali ostatke hrane i tutnuli ih u Nerimove bisage, a vatru ugasili vodom koju su u kožnim vedrima doneli s potoka. Sa ašandareijem u ruci, Met se spremao da uzjaše Kockicu.

„Čudan je to čovek koji pušta otrovne zmije da odu“, primeti Tuon. „Po njegovom ponašanju, pretpostavljam da crnokoplje jeste otrovno?“

„Veoma“, odgovori joj on. „Ali zmije ne ujedaju ništa što ne mogu da pojedu, ako nisu ugrožene.“ Gurnu nogu u stremen.

„Igračko, možeš da me poljubiš.“

On se lecnu. Njene reči, nimalo tiho izgovorene, privukoše sve poglede. Selukijino lice beše tako ukočeno bezizražajno, da njeno neodobravanje nije moglo biti očiglednije. „Sada?“, upita je on. „Kada se večeras zaustavimo, možemo da se prošetamo, tako da budemo sami...“

„Igračko, do večeras mogu i da se predomislim. Nazovi to hirom, zbog čoveka koji pušta otrovne zmije da odu.“ Možda je u tome videla neko od onih svojih znamenja?