Bodež snova

„Ima nas četiri“, odvrati joj Elejna. „Čuvaćemo leđa same sebi. A sestre ne traže od svojih Zaštitnika da se suočavaju s drugim sestrama.“ Birgita pomodre u licu. „Ako mi budeš bila potrebna, vikaću toliko glasno da ćeš moći čak u palati da me čuješ. Zaštitnici ostaju napolju!" dodade kada Birgita zausti. Veza se ispuni gnevom osujećenosti, ali Birgita zaćuta.

„Možda se ovom čoveku i može verovati“, kaza Sarejta, gledajući Harka tako da beše očigledno kako u njega nema nimalo poverenja, „ali sve i da ih je dobro čuo, ne mora da znači da su u toj kući samo dve sestre. Ili da tamo uopšte ima sestara. Ako su otišle, nema nikakve opasnosti – ali ako su im se druge pridružile, ispašće da smo same sebi namakle omče i skočile s panja.“

Kejrejn prekrsti debele ruke i klimnu. „Opasnost je prevelika. Samo si nam rekla da su ukrale čitav niz ter’angreala kada su pobegle iz Kule, pri čemu su neki od njih čak veoma opasni. Nikada me niko nije nazvao kukavicom, ali baš i ne bih pokušavala da se prikradem nekome ko možda ima štap koji može da stvori kobnu vatru.“

„Teško da je mogao pogrešno protumačiti tako jednostavne reči kao što su samo nas dve“, odlučno odvrati Elejna. „A pričale su kao da ne očekuju nikoga drugog.“ Plamen je spalio, uzevši u obzir to kakav je njen položaj u odnosu na njih, trebalo bi da skaču da je poslušaju umesto što se bune. „U svakom slučaju, ovo nije za raspravu.“ Baš šteta što su se obe pobunile. Da se pobunila samo jedna, to bi možda bio nagoveštaj. Sem ako nisu obe iz Crnog ađaha. Sva se zaledila od pomisli na tu mogućnost, ali njen plan je i to uzimao u obzir. „Falion i Marilin neće znati da dolazimo dok ne bude prekasno. Ako su otišle, uhapsićemo tu Šiejn – ali polazimo.“

Družina koja je izjahala iz Kraljičine konjušnice iza Elejne i Harka bila je veća nego što je ona očekivala. Birgita je uporno tražila da povede pedeset gardistkinja, mada je time jedino postigla da se one ne naspavaju. Bile su u dvojnoj povorci, a na sebi su imale u crveno obojene kalpake i oklopne prsnike, koji su u mraku delovali kao da su crni. Ta povorka je kao zmija vijugala oko palate iza Aes Sedai i Zaštitnika. Stigavši ispred palate, krenuše rubom Kraljičinog trga, velike ovalne površine sada prepune grubih skloništa u kojima su bili smešteni usnuli gardisti i plemićki oružnici. Ljudi su smešteni svuda gde ima slobodnog mesta, ali nigde blizu palate nije bilo dovoljno podruma, tavana i praznih soba, a u parkovima su bili krugovi u koje su Srodnice vodile ljude kako bi ih prebacile tamo gde su potrebni. Uvek se bore kao pešadija, na bedemima, tako da su svi njihovi konji smešteni u obližnje parkove i u veće vrtove palate. Nekoliko stražara pomerilo se dok su oni prolazili pored; pratili su ih pogledom, ali pošto je Elejni kapuljača bila namaknuta preko glave, jedino su mogli da budu sigurni kako veliki odred gardistkinja po mraku prati neku družinu. Nebo na istoku još se črnelo, ali do praskozorja nema začelo više od dva sata. Svetlost dala da u zoru Falion i Marilin budu u pritvoru. Kao i još jedna. Barem još jedna.

Krivudave ulice vodile su preko brda i okolo, pored uzanih kula s krovovima pokrivenim crepom, koje po suncu blistaju u stotinama boja, a po mesečini se slabašno belasaju; vodile su pored nemih prodavnica i gostionica u kojima nije gorelo svetlo, pored jednostavnih kamenih kuća s krovovima pokrivenim šindrom i malih dvorova dostojnih Tar Valona. U noćnoj tišini zveket potkovica po kaldrmi i slabašna škripa kožnih sedala bili su preglasni. Izuzev ponekog psa koji bi se samo još dublje uvukao u senovitu uličicu kada bi ih video, nije bilo ni žive duše. Ulice su u to doba opasne, ali nema tog pljačkaša dovoljno ludog da izađe pred toliko veliku družinu. Pola sata po izlasku iz palate, Elejna je proterala Vatrenjaka kroz Mondelsku kapiju, širok i dvadeset stopa visok luk u velikom belom zidu oko Unutrašnjeg grada. Tu bi nekada stajali gardisti na dužnosti, da održavaju red i mir, ali Kraljičina garda sada je previše razvučena.

Skoro čim su zašli u Novi grad, Hark skrenu ka istoku – u splet ulica koje su se na sve strane račvale preko gradskih brda. Jahao je nespretno, na jednoj doratastoj kobili koju su mu našli. Secikese retko kada imaju vremena za jahanje. Neke ulice bile su veoma uzane, a u jednoj od tih je on naposletku zauzdao kobilu, okružen kamenim dvospratnicama i trospratnicama, pa čak i četvorospratnicama. Birgita diže ruku da zaustavi povorku. Iznenadna tišina bila je zaglušujuća.

„Tu je odmah iza onog tamo ćoška, milostiva, jeste – na drugoj strani ulice“, skoro prošapta Hark, „ali ako samo odjašemo, možda nas čuju ili vide. Izvinjavam se, milostiva, ali ako su te Aes Sedai to što si reknula da jesu, neću da me vide.“ Nespretno sjaha, pa je pogleda kršeći ruke, a ispod senki koje mu je mesečina bacala po licu videla se bojazan.