Bodež snova

Siva je pogleda preko šoljice, lica krajnje bezizražajnog. „Da“, naposletku reče. „Ne mogu da pravim kuendilar, ali mogu da nateram nova tkanja za Lečenje da rade jednako dobro kao većina sestara, a znam ih sva.“ Glas joj postade malčice uzbuđen. „Najčudesnije je Putovanje.“ Ne tražeći dozvolu, ona prigrli Izvor i izatka Duh. Uspravna srebrna linija pojavi se uz jedan zid i raširi u pogled na snegom pokrivene hrastove. Hladan vetar dunu u sobu, tako da plamen u kaminu zaigra. „Ovo se zove kapija. Njome može da se stigne samo do nekog mesta koje dobro znaš, ali to mesto upoznaš tako što na njemu otvoriš kapiju, a da bi otišla do nekog mesta koje ne poznaješ dobro, koristiš Lelujanje.“ Ona izmeni tkanje i otvor se opet suzi u onu srebrnastu liniju, koja se zatim nanovo proširi. Hrastovi su ustupili mesto crnilu i u sivo obojenoj barci, sa ogradom i kapijom, koja je lebdela ni na čemu neposredno uz otvor.

„Pusti tkanje“, naredi Elaida. Imala je osećaj da bi se tama prostirala koliko joj se pogled pruža u svim pravcima, kad bi kročila na tu barku. Da bi u toj tami mogla da pada zanavek. Smuči joj se na tu pomisao. Otvor – kapija – nestade. Ali ostade sećanje na nju.

Opet sede za svoj sto, pa otvori najveću lakiranu kutiju, ukrašenu crvenim ružama i zlatnim intarzijama. Sa gornjeg umetka uze figuricu od belokosti, lastavicu račvastog repa, požutelu od starosti, pa pređe palcem preko njenih skupljenih krila. „Nikoga nećeš naučiti tome bez moje dozvole.“

„Ali... zašto, majko?“

„Neki ađasi protive se majci skoro jednako snažno kao one sestre preko reke“, objasni Tarna.

Elaida mrko pogleda svoju Čuvarku, ali taj hladan izraz lica suoči se s njenim pogledom ne menjajući se ni za dlaku. „Beonin, ja ću odlučiti ko je... dovoljno pouzdan... da to nauči. Hoću da mi obećaš. Ne, hoću da mi se zavetuješ na to.“

„Dok sam dolazila, videla sam sestre iz različitih ađaha kako se streljaju pogledima. Streljaju. Majko, šta se to desilo u Kuli?“

„Tvoj zavet, Beonin.“

Žena je stajala zureći u svoju šoljicu toliko dugo da je Elaida pomislila da će je odbiti. Ali slavoljublje je na kraju pobedilo. Vezala se za Elaidinu suknju u nadi da će biti povlašćena, tako da sada ne želi da se toga odrekne. „Pod Svetlošću i u nadu u spasenje i ponovno rođenje, zavetujem se da tkanjima koja sam naučila među pobunjenicama neću učiti nikoga bez dozovole Amirlin Tron.“ Zastade, pa srknu iz šolje. „Neke sestre u Kuli, one su možda manje pouzdane nego što misliš. Pokušala sam da to sprečim, ali onaj vladajući savet poslao je deset sestara da se vrate u Kulu i rašire priču o Crvenom ađahu i Loganu.“ Od imena koja je istrtljala Elaidi je malo njih bilo poznato, sve do poslednjeg. Kada njega začu, uspravi se u stolici.

„Majko, da naredim da ih pohapse?“, upita Tarna, i dalje hladna kao led.

„Ne. Naredi da ih drže na oku. Motri na sve s kojima su u vezi.“ Dakle, ipak postoji veza između ađaha u Kuli i pobunjenica. Koliko li se trulež proširila? Ma koliko bila duboka, očistiće je ona!

„Majko, kako stvari sada stoje, to će biti teško.“

Elaida slobodnom rukom tresnu o sto, tako da začu oštar prasak. „Nisam te pitala da li će biti teško. Rekla sam ti da to uradiš! I obavesti Mejdani da sam je pozvala na večeru.“ Žena je toliko uporno pokušavala da obnovi prijateljstvo koje se okončalo pre mnogo godina. Sada zna zašto. „Idi da to sada uradiš.“ Tarnino lice se smrači dok je padala u naklon. „Ne brini“, kaza joj Elaida. „Beonin slobodno može da te nauči svim tkanjima koje zna.“ Naposletku, Tarni veruje – a zahvaljujući tome svakako joj je lice postalo vedrije, ako već ne toplije.

Kada se vrata zatvoriše za njenom Čuvarkom, Elaida gurnu kožne korice u stranu i nalakti se na sto, usredsređujući se na Beonin. „A sada – pokaži mi sve.“

3 U vrtovima

Arangar je stigla u odgovor na Moridinov poziv, izrečen u njenim besnim snovima, samo da bi otkrila da on još nije došao. To teško da je iznenađujuće, pošto voli da pravi predstavu od svog dolaska. Jedanaest visokih naslonjača, izrezbarenih i pozlaćenih, bilo je poredano ukrug na sredini raznobojnog patosa, ali svi su bili prazni. Semirhag, kao i obično sva u crnom, osvrnula se da vidi ko je to ušao, a onda se vratila svom tajnovitom razgovoru s Demandredom i Mesanom u jednom uglu prostorije. Demandredovo lice orlujskog nosa beše gnevno, zbog čega je bio još upečatljiviji. Naravno, ne dovoljno da bi njoj bio privlačan. Previše je on opasan za to. Ali taj lepo skrojeni kaput od svile boje bronze, s vodopadima snežnobele čipke oko vrata i zapešća, savršeno mu je stajao. Mesana je takođe bila odevena u stilu ovog Doba, u izvezenu haljinu tamnije bronzane boje.