Derviš i smrt

Bilo mi je neugodno, zbog nje. Još sam pamtio onaj razgovor o izdaji, i sklanjao pogled, da nam se oči ne susretnu. Ona je gledala mirno, lijepa i sigurna kao i u onom razgovoru koji ne zaboravljam. Kao u sjećanjima što su se javljala bez moje volje.

Okretao sam pogled u stranu, a vidio sam je, neki bljesak je u meni, i nemir. Ispunila je sav prostor, izmijenila ga, postalo je čudno uzbudljivo, grijeh se desio među nama, tajnu smo nosili oboje, kao preljubu.

Ali kako je ona mirna?

- Treba li ti štogod? - pitala je oca brižno. - Je li ti teško što si sam?

- Odavno sam sam. Navikao sam.

- Zar Hasan nije mogao da odgodi put?

- Ja sam ga poslao. Zbog nekih poslova.

Osmjehnula se zbog te laži.

- Drago mi je što je s prijateljtma. U društvu je lakše. I oni će se njemu naći na ruci, i on njima. Tek danas sam doznala da je otputovao, i požurila sam da vidim kako si.

- Mogla si doći i kad Hasan nije na putu.

- Maločas sam ustala iz postelje.

- Jesi li bolesna?

- Nisam.

- Zašto si onda ležala?

- Bože, zar moram sve da kažem? Izgleda da ćeš postati djed.

Sedefni zubi su joj blistali u smijehu: nije se na njoj vidjela ni zbunjenost, ni stid.

Starac se digao na lakat i gledao je iznenađeno, malo uznemiren, čini mi se.

- Trudna si?

- Izgleda.

- Jesi, ili izgleda?

- Jesam.

- Ah. Neka je sa srećom.

Prišla mu i poljubila ga u ruku. I opet sjela na svoje mjesto, podno starčevih nogu.

- Voljela bih i zbog tebe. Sigurno bi se radovao unuku.

Starac je uporno gledao u nju, kao da nije vjerovao, ili ga je vijest suviše uzbudila. Rekao je tiho, pobijeđen:

- Radovao bih se. Još kako bih se radovao.

- A Hasan? Hoće li se ženiti?

- Neće, čini mi se.

- Šteta. Milije bi ti bilo sinovljevo dijete nego kćerino.

Nasmijala se, kao da je to rekla u šali, iako ni jednu riječ nije rekla bez razloga.

- Želim unuka, kćeri. Od tebe ili od njega, svejedno. Od kćeri je sigurnije da je moje krvi, tu varke nema. Već sam se pobojao da ga neću dočekati.

- Molila sam se Bogu da me ne ostavi bezdjetnu, i eto, hvala mu, pomoglo je.

Kako da ne, mnogo tu pomaže molitva!

Slušao sam ovaj razgovor, poražen njenom hladnom promišljenošću, začuđen bezobzirnošću skrivenom pod mir lijepog lica, oduševljen muškom sigurnošću. Ničeg Hasanovog ni očevog u njoj nije bilo, ni njenog u njima. Je li krv očeva omanula, ili je samo prenijela što u njima dvojici nije moglo da se razvije? Ili se svetila zbog praznog života, zbog neimanja ljubavi, zbog potopa djevojačkih snova? Prevarena u očekivanju, i surova, kakva je postala, sad je mirno svidala račune s cijelim svijetom, bez žaljenja i kajanja, bez milosti. Kako je samo mirno gledala u mene, kao da me nema, kao da nikad nismo vodili onaj ružni razgovor u staroj kući. Ili me toliko prezire da može sve da zaboravi, ili ne umije više da se stidi. Nisam joj oprostio mrtvog brata, a nisam znao šta ću s njom u sebi, nju jedinu nisam svrstao ni na jednu stranu, ni u malobrojne prijatelje, ni u neprijatelje koje mrzim. Možda zbog upornosti kojom misli samo na sebe, i niko drugi je se ne tiče. Živi sobom, možda i ne znajući da je bezobzirna. Kao voda, kao oblak, kao oluja. A možda i zbog njene ljepote. Nisam slab prema ženama, ali se njeno lice ne zaboravlja lako.

Kad je otišla, starac je dugo gledao u vrata, pa u mene.

- Trudna - rekao je zamišljeno. - Trudna. Šta ti kažeš?

- Šta bih ja imao da kažem!

- Šta bi imao da kažeš! Da mi čestitaš! Ali sad više nemoj, dockan je. Propustio si; znači, ne vjeruješ. Čekaj, ni meni nije jasno. Tolike godine moj valjani zet ne uspje ništa da posije, a starost mu, beli, nije donijela snagu. Želja i molitva tu slabo pomažu. Jedino ako nije kogod mlađi, Bože mi oprosti, preskočio tarabu, baš me briga, svejedno mi je, još bih i volio da je tako, da se ne produži trula kadijska loza, ali teško je vjerovati, ko je poznaje. Nikome ona ne da vlast nad sobom, zbog ponosa, i opasnosti. Jedino ako bi ga ubila poslije. A ne čusmo da je iko ubijen. I zašto je došla da kaže? To se ne može sakriti, znaće se je li ili nije. Bila je sigurna da će me obradovati. Jesam li se obradovao?

- Ne znam. Ničim je nisi darovao.

- Eto vidiš. Ja nju nisam darovao, ti meni nisi čestitao, nešto nije u redu.

- Sigurno si se uzbudio, i zato zaboravio.

- Pa uzbudio sam se. Ali da sam učvrsto povjerovao, ne bih zaboravio. Više me zabrinula nego obradovala. Ne razumijem.

- Zašto te zabrinula?

- Nešto hoće, ali ne znam šta hoće.

Sutradan, kad sam došao, iza ičindije, dočekao me neuobičajeno živo, usiljeno veseo, ponudio me jabukama i groždem, kćerka mu poslala. - Pitala šta želim da mi spremi, i ja sam njoj poslao dar, struku šorvana.

- Dobro si učinio.