Derviš i smrt

Negdje poslije ponoći probudio ga je Mula-Jusuf i pokazao mu moj nalog da tvrđavski dizdar, u prisustvu Piri-Vojvode, preda zatvorenika Hasana sejmenima, koji će ga, u pratnji Mula-Jusufovoj, odvesti u Travnik. U nalogu je još stajalo da se pomenutom Hasanu ne odvezuju ruke, i da se iz kasabe izvede prije zore. Sejmeni na konjima ostali su pred tvrđavskom kapijom, njih dvojica su probudili dizdara i predali mu moj nalog. Dizdar je gunđao što mu nije rečeno ranije, pa ne bi zatvorenika slao u donje podrume, ovako ćemo svi popričekati a on će izgubiti noć, više i ne zna kad je noć a kad dan, a Piri-Vojvoda mu je rekao ono što je maloprije pomenuo, da je njihovo slušati, pa se i Mula-Jusuf potužio, nama je ovo posao a njemu nije, ali eto, mora da radi i ono što mu nije drago, jer je važno i jer valija tako želi, a neće da se sazna za Hasanov odlazak, ovaj svijet je lud, onomadne se vidjelo, i bolje je da se sve izvede tiho i neprimjetno. Još je dodao, kako je molio mene da Piri-Vojvoda ide sa sejmenima i Hasanom, jer on nije vičan jahanju, dobiće rane do Travnika, ali sam ja rekao da nikako ne mogu pustiti Piri-Vojvodu, potreban mi je ovdje, bez njega bih bio kao bez ruke, na čemu mi se on zahvaljuje. (Nemojte nikad reći da ste sreli najglupljeg čovjeka; uvijek se može desiti da ga neko pretekne!) Kad su Hasana doveli, vezana, tražio je da mu oslobode ruke, pitao kud ga vode, nazvao ih noćnim kukuvijama, bunio se što su ga probudili iz najslađeg sna, a kad mu je Mula-Jusuf mirno objasnio da oni samo postupaju po naređenju, upitao je, kad će već jednom odrasti i početi da misli svojom glavom a ne po naređenju, a vrijeme je, sigurno je punoljetan, ili misli da naslijedi njega, Piri-Vojvodu, što mu ne bi nikako preporučio, jer nikad neće dostići takvo savršenstvo, i može biti samo mali Piri-Vojvoda. Nije to razumio, ali misli da je nešto uvredljivo. Zatim je taj Hasan zahvalio dizdaru na udobnu smještaju i na savršenoj tišini kojom je bio okružen; toliko mu je bilo lijepo da bi, iz zahvalnosti, želio to isto i dizdaru. Piri-Vojvoda je prekinuo to brbljanje i naredio da se krene. - Imaš pravo - rekao je Hasan - toliki vas poslovi čekaju, šteta da gubite vrijeme. - Kad je ugledao sejmene, upitao je: - Šta treba da radim, age i efendije, da bih vam ostao u lijepoj uspomeni? Hoću li jahati ili ću kaskati za vama? - Ne brbljaj mnogo! - odvratio je jedan krupan sejmen i, popevši ga na konja, vezao mu i noge konopom. - Selam ćeš mome prijatelju kadiji - doviknuo je kad su krenuli.

- Otišli su kasom?

- Kako znaš?

- Sad je uzaludno sve što znam. A tebi, izgleda, još nije jasno.

- Šta treba da mi bude jasno?

- Da su pobjegli. I da si im ti pomogao.

- Vidio sam tvoj nalog.

- Nikakav nalog nisam izdao. Napisao ga je Mula-Jusuf.

- A sejmeni? Još su ga i vezali.

- Odriješili su ga možda u prvom sokaku. Sigurno su njegovi momci.

- Ne znam jesu li njegovi momci, ali znam da je rukopis bio tvoj. I tvoj pečat. Nisam jedan nalog dobio od tebe. Znam svako tvoje slovo. To ne može drugi napisati.

- Kažem ti, budalo, nizašto nisam znao, sve sam od tebe čuo.

- Oh, nije istina, sve si ti znao. Ti si smislio, ti si napisao. Zbog prijatelja. Samo, zašto si mene upropastio? Zašto mene? Zar nisi mogao naći nekog drugog? Dvadeset godina služim časno i pošteno, a sad sam tvoj kurban. I Mula-Jusuf će to potvrditi.

- Ni Mula-Jusuf se neće više vratiti.

- Eto vidiš da znaš!

Uzalud je bilo govoriti, za njega sam ja bio jedini krivac.

Defterdar je ušao, brišući debelo lice svilenom mahramom, crven od uzbuđenja, ali je govorio tiho i na izgled mirno.

- Šta je to, dervišu, počeo si otvoreno da se rugaš? Pa, u redu, ti si učinio svoje, sad je red na drugom da učini svoje. Reci mi samo, u što si se uzdao? Ili ti je svejedno?

- Ništa ja nisam učinio. Iznenađen sam kao i ti.

- A šta je ovo? Tvoj nalog i tvoj pečat.

- To je napisao moj pisar, Mula-Jusuf.

- Ma šta kažeš! A zašto bi to pisar učinio? Je li bio rod tom Hasanu? Ili prijatelj, kao ti?

- Ne znam.

- Nije mu bio prijatelj - umiješao se Piri-Vojvoda. - Mula-Jusuf je kadijin čovjek, slušao ga je u svemu.

- Nisi baš pametan, Ahmede Nurudine. Koga si mislio da prevariš ovom drskom igrom?

- Da sam stavio svoje ime, onda bih zaista bio budala. Ili ne bih bio ovdje. Zar ti to nije jasno?

- Mislio si da smo mi budale i da ćemo povjerovati u tvoju dječiju priču.

- Mogu da se zakunem na Kuran.

- Siguran sam da možeš. Iako stvar ne može biti jasnija. Hasan je tvoj prijatelj, jedini i najbolji, sam si rekao. Juče sam vidio koliko ti je stalo do njega. A tvoj pisar nije imao nikakva ličnog razloga da oslobodi zatvorenika. Samo je poslušao tebe, kao tvoj povjerljiv čovjek. Budući da je i on pobjegao, svu krivicu treba svaliti na njega. Dobro, da je preda te došao takav slučaj, šta bi ti presudio?

- Kad bih poznavao čovjeka, kao ti mene, vjerovao bih u njegovu riječ.

- Jak dokaz!

- I ja sam mu rekao: sve si ti napisao. Zbog prijatelja.