Dve Zemlje

Iznenada, Luiz je palo na pamet da je čovek, možda, ozbiljno povređen. Komora za detekciju nalazila se na dubini od trideset metara: ko zna koliko duboko je stigao ili koliko brzo je posle izbio na površinu. Pritisak vazduha na ovoliko velikoj dubini ispod površine zemlje bio je 130 procenata veći od normalnog. U tom trenutku, Luiz nije mogla da zaključi kako bi to moglo da utiče na nekoga, ali je, u svakom slučaju, značilo da čovek sada prima veću koncentraciju kiseonika, a to je, sasvim sigurno, dobro, pomislila je.

Nije ništa više moglo da se učini; mogli su samo da čekaju. Povređeni čovek je disao i puls mu je postajao sve jači. Luiz je, konačno, imala priliku da mu pažljivije pogleda lice. Bilo je široko, ali ne i pljosnato; jagodice su mu bile oštre. Nos mu je bio džinovski, gotovo veličine pesnice. Njegova donja vilica bila je prekrivena gustom plavom bradom, a ravna plava kosa pokrivala mu je čelo. Njegove crte lica donekle su podsećale na istočno-evropske, ali mu je boja kože bila više nalik onoj Skandinavaca, a ne maslinasta. Njegove široko razmaknute oči bile su sklopljene.

„Odakle je mogao da dođe?“ — pitao je Pol, koji je sada sedeo prekrštenih nogu na podu platforme pored povređenog čoveka. „Trebalo bi da ne postoji način da iko siđe ovamo dole, a ipak — “

Luiz je klimnula glavom. „A čak i da je mogao da siđe, kako je uspeo da uđe u zapečaćenu komoru za detekciju?“ Ona zastade, i skloni kosu s očiju — shvativši u tom trenutku da je izgubila mrežicu za kosu dok je plivala u rezervoaru. „Znaš, teška voda je uništena. Ako on i preživi ovu akrobaciju, biće sigurno podignuta optužnica protiv njega zbog toga.“

Luiz je odmahivala glavom. Ko bi, uopšte, mogao da bude ovaj čovek, pitala se. Možda neki fanatični kanadski Indijanac koji smatra da rudnik skrnavi njihovu svetu zemlju. Međutim, čovekova kosa je bila plava, što je prava retkost među Indijancima. Nije bio ni neki mladi obesni šaljivdžija koji je preterao u svojoj šali; činilo se da čovek ima oko trideset pet godina.

Bilo je moguće da je terorista ili protivnik nuklearne energije. Međutim, iako im je Kanadska kompanija za atomsku energiju obezbedila tešku vodu, na ovom mestu nisu obavljana nikakva nuklearna istraživanja.

Ma ko da je, razmišljala je Luiz, ako bude umro od povreda koje je zadobio, sigurno će biti glavni kandidat za dobijanje Darvinove nagrade; ovo je bio klasičan primer za to: osoba koja je uradila nešto toliko nezamislivo glupo da ju je to koštalo života.

Poglavlje 2

Luiz Benoa je začula kako se otvaraju vrata; neko je dolazio na platformu koja se pružala iznad komore za detekciju. „Ovamo!“ — povikala je, dozivajući doktora Montega. „Ovde smo!“

Ruben Montego, Kanađanin porekom sa Jamajke, u svojim kasnim tridesetim, požurio je ka njima. On je brijao svoju glavu — što znači da je bio jedina osoba koja je smela da uđe u NOS bez mrežice za kosu — ali, ipak je, kao i svi ostali, morao da nosi zaštitni šlem. Lekar je čučnuo, okrenuo levu ruku povređenog čoveka ka sebi i —

„Šta je, do đavola, ovo?“ — rekao je Ruben svojim glasom sa jakim naglaskom.

Luiz je videla da je nešto ugrađeno pod kožu povređenog čoveka, na donjem delu ruke iznad zgloba — blještavi pravougaoni ekran dugačak oko osam centimetara, a širok dva. Na ekranu se mogao videti niz simbola, od kojih se onaj koji se nalazio prvi s leve strane menjao jedanput u sekundi. Šest malih kuglica, svaka različite boje, bilo je postavljeno u nizu ispod ekrana, a nešto nalik sočivu nalazilo se na gornjem delu neobične sprave.

„Nekakav moderan sat? — rekla je Luiz.

Ruben je očigledno odlučio da u tom trenutku više ne obraća pažnju na tu misteriju; spustio je svoj kažiprst i srednji prst na čovekovu arteriju. „Puls mu je dobar“, rekao je. Zatim je blago pljusnuo čoveka najpre po jednom obrazu, a zatim i po drugom, pokušavajući da ga povrati iz nesvesti. „Hajde“, rekao je bodreći ga. „Hajde. Probudite se.“

Konačno je čovek počeo da se meškolji. Silovito se zakašljao i na usta izbacio još vode. Zatim je s mukom otvorio oči. Bile su neverovatne zlatno-smeđe boje kakvu Luiz nije nikada videla. Činilo se da mu je bilo potrebno sekund, dva da fokusira pogled, a zatim je širom otvorio oči. Delovao je zapanjeno kada je ugledao Rubena. Okrenuo je glavu i video Luiz i Pola, i na licu mu je i dalje ostao isti izraz šokiranosti. Malo se pomerio, kao da pokušava da pobegne od njih.

„Ko ste vi?“ — pitala je Luiz. Čovek ju je gledao bezizražajno.

„Ko ste vi?“ — ponovo je upitala Luiz. „Šta ste to pokušali da uradite?“

„Dar?“ — rekao je čovek, s upitnom intonacijom u svom dubokom glasu.

„Moramo da ga smestimo u bolnicu“, rekao je Ruben. „Očigledno je dobio gadan udarac u glavu. Moraćemo da ga odvedemo na rentgen.“

Čovek je pogledom prelazio po metalnoj platformi, kao da ne može da poveruje u ono što vidi. „Dar barta dulb tinta?“ — rekao je. „Dar hoolb ka tapar?“

„Koji je to jezik?“ — pitao je Pol Luizu.