Dve Zemlje

Luiz su padale na pamet različite lude zamisli — nalik onima iz Dosijea X-o tome kako je nepoznati čovek mogao da uđe u sferu do koje su vodila čvrsto zabravljena vrata. Ali, zadržala je ova razmišljanja za sebe; ako su Pol i Ruben imali slične uzlete mašte i njima je bilo previše neprijatno da ih naglas izgovore. Na kraju je rekla sebi da, ipak, sigurno mora da postoji neko racionalno objašnjenje.

Lift je nastavljao sa svojim dugim usponom, i činilo se da je čovek povratio kontrolu nad sobom. Njegova neobična odeća bila je još uvek mokra, ali se zahvaljujući strujanju vazduha koji su ventilatori neprestano ubacivali unutra bila već prilično osušila. U jednom trenutku je pokušao da iscedi svoju košulju i nekoliko kapi vode je palo na žuto obojeni metalni pod lifta. Zatim je svojom krupnom šakom začešljao kosu i tada je Luiz na svoje veliko iznenađenje ugledala njegovo čelo i onda je glasno uzdahnula — iako ovaj zvuk nije mogao da se čuje od neprestane buke koju je pravio lift — kada je ugledala po jedan izbočeni luk iznad svakog oka, nalik znaku za restorane Mek Donalds.

Konačno se lift s treskom zaustavio. Pol, Luiz, doktor Montego i nepoznati čovek su izašli i prošli pored male grupe uznemirenih i ljutitih rudara koji su čekali da se spuste u rudnik. Njih četvoro su prešli rampu i ušli u veliku prostoriju u kojoj su radnici svakog dana skidali svoju odeću i presvlačili se u radnu. Dva bolničara hitne pomoći su ih tu čekala. „Ja sam Ruben Montego“, rekao je Ruben. „Ja sam lekar u rudniku. Ovaj čovek se gotovo udavio i dobio je udarac u glavu.“ Dva bolničara i lekar su nastavili da razgovaraju o stanju povređenog čoveka dok su ga žurno izvodili iz zgrade napolje u vreli letnji dan.

Pol i Luiz su išli za njima i videli su kako lekar, povređeni čovek i bolničari ulaze u ambulantna kola i žurno kreću šljunkom prekrivenim putem.

„A šta sada?“ — pitao je Pol.

Luiz se namrštila. „Moram da pozovem dr Mah“, rekla je. Boni Džin Mah je bila direktor projekta NOS. Njena kancelarija se nalazila na univerzitetu Karlton u Otavi, udaljenoj gotovo 500 kilometara od rudnika. Retko je dolazila u samu observatoriju; svakodnevni poslovi bili su prepušteni postdiplomcima i studentima kao što su bili Luiz i Pol.

„Šta ćeš da joj kažeš?“ upitao je Pol.

Luiz je pogledala u ambulantna kola koja su se udaljavala i u kojima se nalazio čovek kojem tu nije bilo mesto. „Je ne sais pas“, rekla je, polako odmahujući glavom.

Poglavlje 3

A sve je počelo mnogo bezbrižnije.

„Prijatan dan“, rekao je nežno Ponter Bodit, posmatrajući, s glavom naslonjenom na ruku, Adikora Hulda koji je stajao pokraj bazenčića za kupanje.

„Zdravo, pospanko“, uzvratio mu je Adikor, okrenuvši se i naslonivši se svojim mišićavim leđima na stub za češanje. Pomerao se levo-desno. „Prijatan dan i tebi.“

Ponter se nasmešio Adikoru. Voleo je da posmatra kako se pomera; dopadalo mu se da gleda kako mu se mišići na grudima stežu. Ponter nije znao kako bi uspeo da preživi gubitak Klast, svog ženskog partnera, bez Adikorove podrške — mada se i sada dešavalo da se ponekad oseća veoma usamljeno. U vreme Kada dvoje postaje jedno — poslednja takva prilika beše se upravo završila — Adikor bi odlazio da bude sa svojim ženskim partnerom i njihovim detetom. Ponterove kćeri su sve više odrastale i on jedva da ih je i video ovog puta. Naravno, bilo je mnogo starijih žena čiji su muževi umrli. Ali, takve žene, koje su imale mnogo iskustva i bile veoma mudre — žene koje su imale dovoljno godina da mogu da glasaju! — nisu želele da imaju ništa sa nekim ko je toliko mlad kao što je to bio Ponter, koji je tek 447 puta video Mesec.

Pa, ipak, iako one nisu imale mnogo vremena za njega, Ponter je uživao u susretu sa svojim kćerkama, mada —

Sve je zavisilo od toga kako svetlost pada. Ponekad, kada bi joj se sunce našlo iza leđa, Džasmel je bila slika i prilika svoje majke. Tada bi Ponter ostao bez daha; Klast mu je nedostajala više nego što je to mogao rečima da izrazi.

Na drugoj strani sobe, Adikor je punio bazen vodom. Bio je sagnut, zaokupljen mlaznicom, leđima okrenut Ponteru. Ponter je spustio glavu na jastuk u obliku diska i posmatrao ga.

Neki ljudi su opomenuli Pontera da ne bi trebalo da živi sa Adikorom, a sigurno su — Ponter je bio uveren u to — i neki od Adikorovih prijatelja izrazili sličnu vrstu zabrinutosti. To nije imalo nikakve veze sa onim što se dogodilo na Akademiji; jednostavno se radilo o tome da su ljudi smatrali da bi to što rade i žive zajedno moglo da predstavlja nezgodnu kombinaciju. Međutim, iako je Saldak bio veliki grad (imao je više od dvadeset pet hiljada stanovnika podeljenih na Obod i Centar), ipak je bilo samo šestoro fizičara, a od tog broja, tri su bile žene. I Ponter i Adikor uživali su u tome da razgovaraju o svom poslu i da razmatraju nove teorije i obojica su znala da cene to što pored sebe imaju nekoga ko može da razume ono o čemu govore.