Gospodar haosa

„Dobro si učinio", reče mu ona četvrtastog lica. Seljanka, sa bezvremenim licem i očima koje su jedva održavale dostojanstvo, ne obraćajući pažnju na Aša’mane oko sebe. Upadljivo ne obraćajući pažnju na njih. „Ja sam Bera Harkin, a ovo je Kiruna Načiman. Došle smo da te spasemo – uz Alaninu pomoć...“ – to je upadljivo dodala kada se Alana iznenada namrštila – „mada se čini da ti mi nismo ni trebale. Ipak, računaju se dobre namere i...“

„Vaše je mesto sa njima", reče Rand pokazujući na Aes Sedai koje su bile pod štitom i stražom. Dvadeset i tri, video je, a Galina nije bila među njima. Zujanje Lijusa Terina se pojača, ali on je odbijao da ga sluša. Nije bilo vreme za luđačke izlive besa.

Kiruna se ponosno ispravi. Šta god da je bila, očito je da nije seljanka. „Ti zaboravljaš ko smo mi. One su se možda ponele loše pema tebi, ali mi...“

„Ništa ja ne zaboravljam, Aes Sedai", smrknuto odvrati Rand. „Rekao sam da može doći šest, ali vidim devet. Rekao sam da ćete biti u istom položaju kao i Poslanstvo Kule, pa ćete i biti, jer vas je došlo devet. One su na kolenima, Aes Sedai. Klečite!“

Hladna bezizražajna lica piljila su u njega. Osetio je kako Aša’mani pripremaju štitove od Duha. Na Kiruninom licu pojavi se prkos, i na Berinom, i na ostalima. Dvadesetak crnokaputaša napravi krug oko Randa i Aes Sedai.

Taim gotovo da se osmehivao, Rand ga nikada nije video takvog. „Kleknite i zakunite se gospodaru Zmaju", meko reče on, „ili ćete biti primorane na klečanje.“

Kao što biva sa pripovestima, priča se širila, preko Kairhijena i na sever i na jug, nosili su je trgovački karavani i torbari i obični putnici koji su raspredali po gostionicama. Kao što biva sa pripovestima, priča se menjala pri svakom prepričavanju. Aijeli su se okrenuli protiv Ponovorođenog Zmaja i ubili ga, na Dumajskim kladencima, ili negde drugde. Ne, Aes Sedai su spasle Randa al’Tora. Aes Sedai su ga ubile – ne, smirile – ne, odnele ga u Tar Valon, gde je okovan u kazamatima ispod Bele kule, ili negde drugde, gde je Amirlin Tron klekla pred njim. Ali nešto je tu bilo neuobičajeno za priče – bilo je tu nečega gotovo istinitog u šta je većina verovala.

U danu vatre i krvi, potrgani barjak vio se nad Dumajskim kladencima, noseći prastaru oznaku Aes Sedai.

U danu vatre i krvi i Jedne moći, kao što su predskazanja nagovestila, neuprljana kula, slomljena, poklekla je pred zaboravljenim znamenjem.

Prvih devet Aes Sedai zakleše se na vernost Ponovorođenom Zmaju, a svet bi promenjen zauvek.

EPILOG Odgovor

Čovek se zaustavio koliko da odmori ruku na vratima nosiljke i otišao je čim je Falion uzela poruku iz njegovih prstiju. Njeno kuckanje nateralo je dvojicu nosača da se pokrenu gotovo i pre nego što se čova u livreji iz Tarezinske palate pomešao sa gomilom na trgu.

Samo je jedna reč bila na malom papirnom četvorouglu. Otišle. Ona ga zgužva u pesnici. Opet su se nekako izvukle a da njeni ljudi unutra nisu ništa primetili. Meseci uzaludne potrage uverili su je da ne postoji nikakvo skrovište angreala, šta god da je Mogedijen verovala. Čak je razmatrala i da stavi neku Mudru, ili možda dve, na ispitivanje; neka bi mogla znati gde je ono, ako je uopšte postojalo. A konji bi mogli da lete. Ovde, u ovom bednom gradu, zadržavala ju je samo jednostavna činjenica da naređenje Izabranog slušaš sve dok se ne promeni. Sve drugo bila je prečica do bolne smrti. A opet, ako su Elejna i Ninaeva ovde... sve su upropastile u Tančiku. Bile one sada pune sestre ili ne – koliko god da je to delovalo nemoguće – Faolajn njihovo prisustvo nije smatrala slučajnim. Možda ipak postoji skrovište. Prvi put joj bi drago što je Mogedijen zaboravila na nju još otkad joj je dala naređenja pre onoliko meseci, u Amadiciji. Ono što je delovalo kao napuštanje moglo je biti prilika za uzdizanje u očima Izabrane. Ove dve mogle bi još i da je odvedu do skrovišta, a ako ne, onda skrovišta i nema... Mogedijen je, izgleda, bila zainteresovana za samu Elejnu i Ninaevu. Predati ih bilo bi u svakom slučaju bolje od nepostojećih angreala.

Ona se nasloni i dopusti da je ljuljanje nosiljke umiri. Stvarno je mrzela ovaj grad – bila je ovde kada je pobegla, u vreme kada je bila polaznica – ali, možda će se ova poseta na kraju i završiti prijatno.

Kada se golam protisnuo ispod vrata radne sobe, Herid je virio u lulu i pitao se ima li čime da je upali. Naravno, čak i da je Fel obraćao pažnju, on u to što vidi ne bi poverovao, a kad se golam jednom nađe u prostoriji, malo je ljudi išta moglo da učini.

Kada je nešto kasnije Idrijen došla u Felovu radnu sobu, upiljila se u ono što je bilo složeno, suviše uredno, na podu pored stola. Nije odmah shvatila u šta gleda, a kada jeste, onesvestila se pre nego što je i stigla da vrisne. Koliko god puta da je čula kako je neko raščerečen ud po ud, nikada ranije to nije i videla.