Gospodar haosa

Ebram se lako uspravi i ponudi ruku krhkoj Domanki koju je sada video pred sobom. Znao je ko se krije iza tkanja Varke, ali čak i tako, obožavanje na njegovom licu malo je zgasnulo; ona je znala da je Grendal obožavana, a ne Basen. U tom trenutku, nije marila. Samael je, u najmanju ruku, bio usmeren na Randa al’Tora, a možda i odapet. A što se tiče Demandreda, Semirhag i Mesane... Samo je ona znala da je i sama otputovala do Šajol Gula i sišla do jezera vatre. Samo je ona znala da joj je Veliki gospodar bezmalo obećao da će je imenovati za Nae’blisa, i to će obećanje svakako biti ispunjeno kada al’Tor bude uklonjen s puta. Ona će biti najposlušnija od svih slugu Velikog gospodara. Sejaće haos sve dok žetva ne izazove prasak u Demandredovim plućima.

Semirhag je pustila da se gvožđem okovana vrata zatvore iza nje. Sjajne kugle, sam Veliki gospodar zna odakle izvučene, grčevito su treperile, ali su i dalje davale bolju svetlost nego sveće i uljanice koje je morala da prihvati u ovo doba. I pored svetla, prostorija je izgledala zastrašujuće, kao zatvor, sa hrapavim kamenim zidovima, golim podom i malim grubim stolom u ćošku. Nije tako htela; volela bi da je besprekorno belo i da blista kueranom, glatko i čisto. Ovo mesto bilo je pripremljeno pre nego što je znala šta je potrebno.

Neka žena svetle kose, u svilenoj haljini, visila je ni o čemu raširenih ruku i nogu usred prostorije i prkosno piljila u nju. Aes Sedai. Semirhag je mrzela Aes Sedai.

„Ko si ti?“, upita ispitanica. „Prijatelj Mraka? Crna sestra?“

Ne obrativši pažnju na te zvuke, Semirhag brzo proveri odbojnik između žene i saidara. Ako on popusti, moći će bez teškoća ponovo da zamaskira bednicu – ženina slabost očitavala se u tome što je dopustila sebi da ne pazi na vezani odbojnik – ali predostrožnost joj je bila urođena, i ona je svaki korak preduzimala tačno kada bi na njega došao red. A sad, ženina odeća. Onaj ko ima odeću na sebi oseća se bezbednije od onoga ko je nema. Ona lako zamahnu Vatrom i Vetrom, rasekavši haljinu, podsuknju i sve ostale komade odeće, do samih cipela. Izvukavši sve ispred žene u čvrsto sabijenom zavežljaju, ona usmeri ponovo, Vatru i Zemlju, i fina prašina zasu kameni pod.

Ženine plave oči se iskolačiše. Semirhag je sumnjala da bi ova umela da ponovi te jednostavne podvige sve i da je bila u stanju da ih prati.

„Ko si ti?“ Sada je u tom pitanju bilo oštrine. Straha možda. Uvek je dobro kad se on rano javi.

Semirhag je nepogrešivo pronašla centre u ženinom mozgu koji su primali poruke bola iz tela i jednako marljivo počela da ih stimuliše Duhom i Vatrom. Isprva samo malo, da bi postepeno pojačavala nadražaje. Previše toga odjednom moglo je da ubije očas posla, a opet je bilo izvanredno koliko se sistem mogao daleko odvesti pomoću finog pojačavanja. Rad na nečemu što se ne vidi bio je težak zadatak, čak i iz ovolike blizine, ali ona je bila potkovana znanjem o ljudskom telu kao niko pre nje.

Ispitanica raširenih ruku i nogu odmahivala je glavom kao da može da se otrese bola, a onda je shvatila da ne može i prikovala pogled za Semirhag. Semirhag je samo posmatrala i održavala mrežu. Čak i u nečem po nuždi ovako žurnom, mogla je sebi da priušti malo strpljenja.

Kako je samo mrzela sve koji su sebe nazivali Aes Sedai. I sama je bila to, istinska Aes Sedai, a ne neznalica i budala poput ove glupače koja visi pred njom. Bila je poznata, slavna, pozivali su je u sve krajeve sveta zbog sposobnosti da izleči svaku ozledu, da vrati ljude sa ivice onda kada bi svi ostali rekli kako se više ništa ne može učiniti. A poslanstvo iz Dvorane slugu ponudilo joj je izbor koji to nije bio: da bude vezana tako da više nikada ne oseti zadovoljstvo, te da kroz to vezivanje bude u stanju da vidi kako joj se primiče kraj života; ili da bude odsečena i izbačena iz Aes Sedai. Očekivale su da prihvati vezivanje; to je bio razuman, dobar izbor, a oni su bili razumni, dobri muškarci i žene. Nisu očekivali da pobegne. Ona je bila jedna od prvih koji su otišli do Šajol Gula.

Ispitanici na bledom licu izbiše krupne kapi znoja. Vilica joj se grčila, a nozdrve širile dok je usisavala vazduh. Tu i tamo bi tiho zastenjala. Strpljenja. Još malo.

Bila je to ljubomora, ljubomora onih koji nisu mogli da čine ono sto je ona mogla. Zar je iko koga je otela iz zagrljaja smrti rekao da bi radije umro nego da pretrpi još ono malo vremena koje im je ona davala? A ostali? Uvek je bilo onih koji su zaslužili da pate. Kakve veze ima što je ona uživala da im daje ono što su zaslužili? Dvorana i njen dvolični cvilež zbog zakonitosti i prava. Imala je pravo da radi ono što je radila; stekla je to pravo. Bila je vrednija svetu od svih onih zajedno koji su je zabavljali svojim kricima. A Dvorana je iz ljubomore i pakosti pokušala nju da sruši!