Gospodar haosa

Pa, neki su joj pali šaka za vreme rata. Sa dovoljno vremena, mogla je da slomi i najsnažnijeg muškarca, najgordiju ženu, da od njih napravi upravo ono što je želela da budu. Taj postupak je bio možda sporiji od Prinude, ali je bio beskrajno prijatniji i ona je mislila da čak ni Grendal ne bi mogla da poništi njenih ruku delo. Prinuda se mogla rasplesti. Ali njeni ispitanici... Na kolenima su je preklinjali da podare duše Šenki i služili su poslušno sve do smrti. Svaki put kad bi novi Savetnik Dvorane javno izrekao da je odan Velikom gospodaru, Demandred se razmetao značajem tog udarca, ali za nju je najlepše u svemu bilo kad bi im lica prebledela, čak i mnogo godina kasnije, pošto bi je ugledali, i kad bi hitali da je uvere da su ostali odani onome što je od njih napravila.

Ženi koja je visila u vazduhu ote se prvi jecaj, ali ga ona odmah priguši. Semirhag je spokojno čekala. Ovde je hitnja mogla biti neophodna, ali prevelika hitnja mogla je sve da pokvari. Izbiše novi jecaji, nadvladavši trud ispitanice da ih suzbije, sve glasniji i glasniji, da bi narasli u zavijanje. Semirhag je čekala. Zena se presijavala oblivena znojem; glavu je zabacivala s jedne strane na drugu, mlatarala kosom i bespomoćno se trzala u nevidljivim vezovima, grčevito podrhtavala. Grleni, gromoglasni krici trajali su sve dok je imala daha, i počinjali iznova čim bi joj se pluća napunila. Te razrogačene, iskolačene plave oči nisu ništa videle; činilo se da postaju staklaste. Počelo je.

Semirhag naglo prekinu svoje strujanje saidara, ali prošli su minuti pre nego što je vriska zgasnula u dahtanje. „Kako se zoveš?" upita ona blago. Pitanje uopšte nije bilo važno, već samo to hoće li žena odgovoriti na njega. Moglo je da glasi i: „Prkosiš li mi još?“ – često joj je prijalo da nastavlja s tim sve dok ne bi počeli sa preklinjanjem da joj dokažu kako to više ne čine – ali ovaj put je morala da pazi na svako pitanje.

Obešenu ženu prožeše nevoljni drhtaji. Pogledavši Semirhag oprezno, kroz skupljene kapke, obliznula je usne, kašljucnula i konačno promuklo promrmljala: „Kabrijana Mekandes.“

Semirhag se osmehnu. „Dobro je govoriti istinu.“ U mozgu su postojali centri za bol, kao i centri za zadovoljstvo. Stimulisala je jedan od potonjih dok je prilazila, samo nekoliko trenutaka, ali snažno. Trzaj natera Kabrijanu da raširi oči koliko je to bilo moguće; zasoptala je i zatresla se. Uzevši maramicu iz rukava, Semirhag podiže ženino začuđeno lice i nežno upi znoj sa njega. „Znam da ti ovo veoma teško pada, Kabrijana", reče ona toplo. „Moraš se potruditi da ne otežavaš sebi još više.“ Blagim dodirom je zagladila vlažnu kosu i uklonila je sa ženinog lica. „Da li bi nešto popila?“ Ne sačekavši odgovor, ona poče da usmerava; ulubljena metalna čuturica zalebde sa stočića u ćošku prema njenoj ruci. Aes Sedai nije odvajala pogled od Semirhag, ali je žedno ispila. Posle nekoliko gutljaja, Semirhag ukloni čuturicu i vrati je na sto. „Da, tako je već bolje, zar ne? Upamti, nemoj otežavati sebi položaj.“ Kada se okrenula, žena ponovo progovori, hrapavim glasom.

„Pljujem u mleko tvoje majke, Prijateljice Mraka! Čuješ li me? Ja...“

Semirhag prestade da je sluša. Neki drugi put osetila bi kako se njome širi sjaj zadovoljstva zbog toga što otpor ispitanice još nije slomljen. Čisto ushićenje proisticalo je iz uklanjanja otpora i dostojanstva u tankim režnjevima, iz posmatranja kako ispitanik konačno shvata da ostaje bez toga i uzaludno se bori da zadrži ono što je preostalo. Za to sada nije imala vremena. Pažljivo je još jednom bacila mrežu na centre za bol u Kabrijaninom mozgu i svezala je. Obično je volela da lično zadrži nadzor, ali izvesna hitnja bila je neophodna. Pustivši mrežu da čini svoje, usmerila je i pogasila svetla, a onda izašla i zatvorila vrata za sobom. I mrak će odraditi svoje. Sama, u mraku, u bolu.

Iako to nije htela, Semirhag je uznemireno jeknula. U ovome nije bilo finih poteza. Nije volela da bude prinuđena na žurbu. Niti da je zovu da ostavi svoju štićenicu; devojka je bila tvrdoglava i uporna, a okolnosti teške.

Hodnik je bio gotovo jednako turoban kao i soba, širok senoviti prolaz kroz kamen, sa ukrštanjima koja su se gubila u pomrčini, ukrštanjima koja nije želela da istražuje. Videla su se još samo dvoja vrata, a jedna od njih vodila su u njene sadašnje odaje. Bile su to sasvim udobne sobe ukoliko zatreba da bude tu, ali ona nije krenula prema njima. Šajdar Haran je stajao pred tim vratima, odeven u crno i zamućen kao da je oko njega dim, tako nepomičan da se umalo nije prenerazila kada je progovorio, zvukom mrvljenja kostiju u prah.

„Šta si saznala?“

Poziv u Šajol Gul završio se upozorenjem Velikog gospodara. KADA SLUŠAŠ ŠAJDARA HARANA, SLUŠAŠ MENE. KADA NE SLUŠAŠ ŠAJDARA HARANA... Tako žestoko upozorenje nije moralo da se ponavlja. „Njeno ime. Kabrijana Mekandes. Nisam ni mogla da saznam više od toga tako brzo.“