Grad i zvezde

Pa ipak, on nije ispitivao pravi Diaspar. Kretao se kroz ćelije pamćenja, gledajući sliku grada iz sna — sna koji je posedovao moć da sačuva stvarni Diaspar neokrnjen u toku razdoblja dugog milijardu godina. Pred očima mu je stajao samo onaj deo grada koji je bio stalan; ljudi koji su išli ulicama nisu sačinjavali deo ove zamrznute slike. To mu i nije bilo potrebno za ono što je nameravao. Njega su sada isključivo zanimale tvorevine od kamena i metala, čiji je on bio zarobljenik, a ne oni koji su — premda sasvim dobrovoljno — delili njegovo zatočeništvo.

Počeo je da pokreće ručice i ubrzo je našao Loranovu Kulu; hitro se kretao kroz hodnike i prolaze koje je već istražio u stvarnosti. Dok se prizor kamene rešetke širio na ekranu, gotovo je osetio prohladan vetar koji je neprekidno strujao kroz nju u toku možda polovine čitave istorije čovečanstva i koji duva i sada. Sasvim se primakao rešetki, pogledao napolje — i nije video ništa. Šok je za trenutak bio tako snažan, da je gotovo posumnjao u vlastito pamćenje; da li je posmatranje pustinje bilo tek puko snovinenje?

A onda se setio istine. Pustinja nije predstavljala deo Diaspara, tako da nikakav njen prizor nije mogao postojati u avetinjskom svetu koji je istraživao. U stvarnosti, sa druge strane rešetki moglo se nalaziti bilo šta; monitorski ekran to nikada ne bi pokazao.

Pa ipak, on mu je mogao učiniti dostupnim nešto što nijedan trenutno živi čovek nikada nije video. Alvin je pomerio osmatračku tačku kroz rešetke, u ništavilo koje se pružalo izvan grada. Zatim je podesio upravljače da promene smer vinenja, što mu je omogućilo da pogleda unazad na put kojim je došao. I tako se pred njima pojavio Diaspar — posmatran spolja.

Za kompjutere, vodove pamćenja i sve mnogobrojne mehanizme koji su stvarali prizor što ga je Alvin gledao, to je predstavljalo samo prost problem perspektive. Oni su ‘znali’ oblik grada; prema tome, mogli su ga prikazati onakvog kakav izgleda spolja. Dopadao mu se trik kojim je ovo izvedeno, ali su njegove posledice delovale znatno snažnije na Alvina. Bar duhom, ako već ne stvarno, on je pobegao iz grada. Izgledalo je kao da visi u postoru samo nekoliko stopa od strmih zidina Loranove Kule. Za trenutak je netremice gledao u glatku, sivu površinu koja mu je pukla pred očima; a onda pokrenu upravljače i poče da spušta osmatračku tačku ka tlu.

Sada kada se upoznao sa mogućnostima ovog čudesnog urenaja, plan delanja postao mu je sasvim jasan. Nije bilo potrebe straćiti mesece i godine u istraživanju Diaspara iznutra, ići iz prostorije u prostoriju, iz hodnika u hodnik. Sa ove nove osmatračnice mogao je spolja da razgleda grad i lako da uoči bilo koji otvor koji bi vodio u pustinju i svet koji se pružao iz njega.

Osećaj pobede, ispunjenja, gotovo mu je izazvao vrtoglavicu i on je poželeo da sa nekim podeli svoju radost. Okrenuo se ka Kedronu, hotevši da se zahvali Lakrdijašu što mu je ovo omogućio. Ali Kedrona je nestalo, a bio mu je potreban samo trenutak razmišljanja da shvati uzrok.

Alvin je verovatno bio jedini čovek u Diasparu koji je bez poteškoća mogao da posmatra prizore koji su sada promicali ekranom. Lakrdijaš je bio voljan da mu pomogne u traganju, ali čak je i on podlegao neobičnom užasu Vaseljene koji je tako dugo prikovao čovečanstvo unutar njegovog malog sveta. Pustio je Alvina da sam nastavi svoje istraživanje.

osećaj usamljenosti, koji je za kratko iščileo iz Alvinove duše, opet je počeo da ga tišti. Ali ovo nije bio čas za setu čekalo ga je mnogo poslova. Ponovo se okrenuo monitorskom ekranu, podesio urenaj tako da mu prizor gradskih zidina lagano promiče pred očima i dao se u traganje.

Alvin se gotovo uopšte nije vinao u Diasparu narednih nekoliko nedelja, premda je svega nekoliko ljudi primetilo njegovo odsustvo. Kada je ustanovio da mu bivši učenik provodi sve vreme u Većnici, umesto da tumara graničnim područjima grada, Jeserak je malo odahnuo, pošto je smatrao da mu se tamo ništa rnavo ne može dogoditi. Eriston i Etanija pozvali su ga u stan jednom ili dva puta, ali pošto ga nisu našli, odustali su od daljeg traženja. Alistra je, menutim, bila malo ustrajnija.

Za njeno vlastito dobro, bila je šteta što se zaljubila u Alvina, kada joj je na raspolaganju stajalo čitavo mnoštvo prikladnijih izbora. Alistra je oduvek bez po muke pronalzila partnere, ali u porenenju sa Alvinom svi ostali ljudi koje je poznavala predstavljali su bezlične tipove, istesane iz iste neoblikovane gromade. Ona ga neće izgubiti bez borbe: njegova izdvojenost i ravnodušnost bili su izazove kome ona nije mogla odoleti.

Uostalom, možda devojka nije imala isključivo sebične pobude; one su pre bile materinske nego seksualne. Iako je ronenje odavno zaboravljeno, i dalje se zadržao ženski nagon za zaštitom i naklonošću. Alvin se mogao pokazati tvrdoglavim, samopouzdanim i odlučnim da ide svojim putem, ali ona je ipak osećala njegovu unutrašnju usamljenost.

Kada je otkrila da je Alvin nestao, bez oklevanja je upitala Jeseraka šta mu se dogodilo.