Grad i zvezde

Jeserak se samo trenutak dvoumio pre no što joj je rekao. Ako Alvin nije želeo društvo, za to je mogao sam da se pobrine. Njegov staratelj nije ni odobravao ovu vezu, niti joj se protivio.

U stvari, Alistra mu se dopadala i nadao se da će njen uticaj pomoći Alvinu da se prilagodi životu u Diasparu.

Činjenica da je Alvin provodio sve vreme u Većnici mogla je značiti samo da se zadubio u nekakav istraživački projekat; a ovo saznanje pomoglo je Alistri da odagna sve sumnje koje je eventualno imala u pogledu neke moguće suparnice. Ali ako već ljubomora nije počela da je kopka, znatiželja jeste. Ponekad je prebacivala sebi što je napustila Alvina u Loranovoj Kuli, premda je bila svesna da bi u ponovljenim okolnostima postupila isto tako. Nije bilo načina da dokuči Alvinov um, kazala je samoj sebi, ukoliko ne ustanovi šta je on to nameračio.

Odlučno je zakoračila u glavnu dvoranu, opčinjena ali ne i zaplašena tišinom koje je postala svesna čim je prošla kroz ulaz. Informacione mašine bočno su se nizale duž naspramnog zida i ona nasumice izabra jednu.

Čim je zasvetleo signal za prepoznavanje, Alistra reče: „Tražim Alvina, on je negde u zgradi. Gde ga mogu naći?“

Ni posle čitavog životnog veka nije se moglo sasvim navići na potpuno odsustvo pauze kada bi informaciona mašina odgovarala na neko obično pitanje. Bilo je ljudi koji su znali — ili su tvrdili da znaju — kako se to izvodi; oni su govorili o ‘dodatnom vremenu’ i o ‘skladišnom prostoru’, ali krajnji ishod zbog toga nije izgledao ništa manje čudesan. Na svako pitanje čisto činjeničke prirode, u okviru odista ogromnog raspona informacija kojima je raspolagao grad, moglo se odgovoriti istog trena. Samo u slučaju kada je trebalo obaviti složena proračunavanja pre no što bi se dao odgovor, postojao je primetan razmak.

„On je kod monitora, uzvratila je mašina.“ To joj nije mnogo pomoglo, pošto joj naziv urenaja ništa nije govorio. Nijedna mašina nije dobrodovljno davala dodatna obaveštenja, pored onih koja su joj zatražena; umešnost postavljanja pitanja na najprikladniji način sticala se tek dugim vežbanjem.

„Kako da stignem do njega?“ upita Alistra. Otkriće šta su monitori kada bude došla do njih.

„Ne mogu ti reći ukoliko nemaš dozvolu Veća.“

Bio je ovo najneočekivaniji, pa čak i veoma zbunjujući razvoj doganaja. Postojalo je tek nekoliko mesta u Diasparu koja nije mogao da obine svako ko bi to poželeo. Alistra je bila sasvim sigurna da Alvin nije dobio dozvolu Veća, što je moglo samo značiti da mu pomaže neko sa velikim ovlašćenjima.

Veće je vladalo Diasparom, ali i ono je bilo podreneno jednoj višoj sili — beskrajnom intelektu Centralnog Kompjutera. Bilo je teško ne misliti o Centralnom Kompjuteru kao o živom biću, smeštenom u samo jednoj tački, premda je predstavljao ukupan zbir svih urenaja u Diasparu. Čak i ako se nije moglo reći da je živ u biološkom smislu, on je jamačno raspolagao sa u najmanju ruku isto toliko svesti i samosvesti kao i ljudska stvorenja. Centralni Kompjuter je morao znati šta Alvin radi, odnosno morao se s tim slagati, inače bi ga sprečio da une ili bi ga uputio na Veće, kao što je to učinila informaciona mašina sa Alistrom.

Nije više bilo razloga da se ostaje ovde: Alistra je znala da bi svaki pokušaj da nane Alvina — čak i kada bi tačno znala gde se nalazi u ovoj ogromnoj zgradi — bio osunen na neuspeh.

Vrata se ne bi otvarala; pokretni putevi počeli bi da idu u suprotnom smeru kada bi ona zakoračila na njih, noseći je nazad, a ne napred; elevaciona polja bi se tajanstveno ukočila, odbijajući da je podignu sa jednog sprata na drugi. Ukoliko ona ne bi popuštala, jedan ljubazan ali neumoljiv robot blago bi je izgurao na ulicu ili bi je vodao unaokolo po Većnici sve dok njoj samoj to ne bi dodijalo, tako da bi svojevoljno izišla.

Bila je u rnavom raspoloženju kada se obrela na ulici. Osećala se ne malo zbunjenom i po prvi put je počela da naslućuje kako se oko nje plete neka tajna, spram koje su njene lične želje i interesi odista izgledali sasvim neznatni. To, menutim, nije značilo da su joj oni zbog toga bili manje važni. Nije znala kakav korak treba da preduzme, ali u jednu stvar je bila sigurna. Alvin nije predstavljao jedinu osobu u Diasparu koja se mogla podičiti tvrdoglavošću i upornošću.

8.

Slike je nestalo sa monitorskog ekrana kada je Alvin podigao ruke sa kontrolnog panela i oslobodio vodove. Za trenutak je sedeo sasvim nepomično, zureći u zatamnjen pravougaonik koji mu je potpuno zaokupljao svest mnogo nedelja. Prokrstario je uzduž i popreko svojim svetom; ekranom je prošla svaka kvadratna stopa spoljnih zidina Diaspara. Sada je poznavao grad bolje od bilo kog drugog živog čoveka, sa izuzetkom možda Kedrona; isto tako, sada mu je bilo jasno da nema nikakvog puta kroz zidove.

Osećanje koje ga je prožimalo nije bila puka utučenost; on uopšte nije očekivao da će imati lak posao, niti se nadao da će već iz prve naći ono što traži. Najvažnije je bilo da je odstranio jednu mogućnost. Sada se mora usredsrediti na ostale.