Grad i zvezde

Dvorište je imalo tek nešto više od pedeset koračaja u prečniku i zapravo je bilo smešteno duboko u unutrašnjosti jedne velike zgrade. Pa ipak, činilo se da nema konačne fizičke granice, pošto je bilo obloženo providnim plavo-zelenim materijalom koji se sjajio blagom unutrašnjom svetlošću. Iako nije bilo vidljivih granica, dvorište je tako bilo postavljeno da nije postojala opasnost od straha pred beskrajnim prostorom. Niski zidovi, koji nisu dosezali ni do pasa, bili su rastavljeni na razmacima, tako da se moglo proći izmenu njih; to je davalo utisak bezbedne zatvorenosti, bez čega se niko u Diasparu nije mogao osećati potpuno srećnim.

Kedron je ispitivao jedan od tih zidova kada je Alvin stigao. Bio je prekriven zamršenim mozaikom raznobojnih pločica, koje su izgledale tako fantastično prepletene da Alvin uopšte nije pokušao da ih razabere.

„Pogledaj ovaj mozaik, Alvine“, reče Lakrdijaš. „Primećuješ li išta neobično na njemu?“

„Ne“, priznade Alvin posle kraćeg ispitivanja. „Ne razumem se mnogo u te stvari, ali ovde ne vidim ništa neobično.“

Kedron prevuče prstima preko raznobojnih pločica. „Nemaš baš osobiti dar zapažanja“, reče. „Pogledaj ove ivice ovde: vidi kako postaju zaobljene i umekšane. Tako nešto se veoma retko sreće u Diasparu, Alvine. Pohabalo se... materija propada pod bremenom vremena.

Sećam se ovog mozaika kada je bio nov, pre samo osamdeset hiljada godina, za mog poslednjeg života. Ako se vratim na ovo mesto kroz desetak života, pločice će sasvim otpasti.“

„Ne vidim ništa iznenanujuće u tome“, odgovori Alvin. „Postoje i druga umetnička dela u gradu koja nisu dovoljno valjana da bi se sačuvala u vodovima pamćenja, ali ni sasvim rnava da bi se odmah uništila. Pretpostavljam da će jednog dana ovamo doći neki drugi umetnik i obaviti bolji posao. Njegovo delo neće biti prepušteno propadanju.“

„Poznavao sam čoveka koji je projektovao ovaj zid,“ reče Kedron, i dalje ispitujući prstima naprsline u mozaiku. „Čudno da pamtim ovu činjenicu, kada ne mogu da se setim samog čoveka. Mora da mi se nije dopadao, tako da sam ga izbrisao iz uma.“ Za trenutak se nasmejao. „Možda sam ga i ja sam napravio u toku jedne od mojih umetničkih faza; posle sam sigurno bio toliko ljut kada je grad odbio da ga ovekoveči, da sam odlučio da zaboravim na celu stvar. Ha, znao sam da će se ovaj komad odvaliti!“

Pošlo mu je za rukom da istrgne jednu zlatnu pločicu i veoma zadovoljno je posmatrao malu sabotažu. Bacio je komadić na pod, dodavši: „Roboti za održavanje moraće nešto da urade s tim!“

Alvin je u magnovenju shvatio da je upravo imao priliku da nešto nauči. To mu je rekao onaj neobičan nagon poznat kao intuicija koji se kretao prečicama nepristupačnim prostoj logici. Pogledao je zlatnu ljusku koja mu je stajala kraj nogu, pokušavajući da je dovede u nekakvu vezu sa problemom koji mu je zaokupljao um.

Nije bilo teško doći do odgovora kada je jednom shvatio da on postoji.

„Razumem šta hoćeš da mi kažeš“, reče Kedronu. „Postoje predmeti u Diasparu koji se ne čuvaju u vodovima pamćenja, tako da nikada ne bih mogao da ih nanem posredstvom monitora u Većnici. Kada bih otišao tamo i upravio osmatračku tačku na ovo dvorište, ne bi bilo ni traga od zida na kome sedimo.“

„Mislim da bi našao zid, ali na njemu ne bi bilo mozaika.“

„Da, jasno mi je to“, reče Alvin, odveć nestrpljiv da bi se zadržavao na takvim cepidlačenjima. „Na isti način, možda još postoje delovi grada koji nikada nisu bili uneseni u vodove večnosti, ali koji još stoje sačuvani. Pa ipak, i dalje ne vidim kako mi to može pomoći. Pouzdano znam da spoljni zid postoji i da u njemu nema nikakvog otvora.“

„Možda izlaz odista ne postoji, odgovori Kedron. „Ne mogu ti ništa obećati. Ali mislim da ima još mnogo stvari kojima nas monitori mogu naučiti, ukoliko im to dopusti Centralni Kompjuter. Srećom, izgleda da mu se ti dopadaš.“

Alvin je razmišljao o ovoj opasci dok su išli prema Većnici. Do sada je verovao da je isključivo zahvaljujući Kedronovom uticaju uspeo da done do minitora. Nije mu uopšte padalo na pamet da bi to moglo biti i zbog nekog njegovog unutarnjeg odličja. Biti Jedinstven — imalo je mnogo rnavih strana; bilo je red da uživa i neku pogodnost.

Nepromenjiva slika grada i dalje je preovlanivala prostorijom u kojoj je Alvin proveo toliko časova. Pogledao ju je sada drugačijim očima; sve što je video ovde odista je postojalo — ali se možda u slici nije odražavao ceo Diaspar. Doduše, sva nepoklapanja su sigurno bila neznatna i, koliko je uspevao da razabere, neprimetna.

„Pokušao sam ovo pre mnogo godina“, reče Kedron, sedajući za monitorski pult, „ali kontrolni urenaji me nisu slušali. Možda će mi se sada pokoriti.“

Najpre lagano, a zatim sa sve većim samopouzdanjem, kako je ponovo sticao davno zaboravljenu umešnost, Kedron je baratao prstima po kontrolnoj ploči, zaustavivši se za trenutak na čvorištima senzitivne mreže instalirane u panel pred sobom.

„Mislim da je u redu“, reče najzad. „U svakom slučaju, ubrzo ćemo videti.“