Grad i zvezde

Izuzev na jednom delu, stubovi su potpuno zaklanjali unutrašnjost; Alistra nije želela da une kroz taj prolaz, već se ušunjala u Grob sa strane. Pažljivo je provirila iza prvog prstena stubova, uverila se da nikoga nema na vidiku i na vrhovima prstiju pretrčala do drugog. Kroz promak izmedu dva stuba primetila je Jarlana Zeja kako gleda napolje, kroz ulaz, preko parka koji je podigao, u pravcu grada nad kojim je bdio toliko vekova.

Ali sem njega nikoga više nije bilo u mramornoj osami. Grob je bio pust.

U tom trenutku, Alvin i Kedron nalazili su se sto stopa ispod površine tla, u maloj prostoriji sličnoj kutiji čiji su zidovi ostavljali utisak da stalno hrle nagore. Bio je to jedini pokazatelj kretanja; nije postojao ni najmanji trag vibracija koji bi posvedočio da se brzo spuštaju u utrobu zemlje, hitajući ka cilju koji nijedan od njih još nije potpuno shvatao.

Ispalo je nepojmljivo lako, pošto ih je sve čekalo spremno. (Ko je to učinio? upita se Alvin, Centralni Kopjuter? Ili sam Jarlan Zej, kada je preobrazio grad?). Monitorski ekran im je pokazao dugačak, okomit tunel koji je ponirao u dubinu, ali oni su tek neznatno sledili njegov tok, kada se slika izgubila. Alvin je odmah razumeo šta to znači: tražili su podatke koje monitor ne poseduje, niti ih je, verovatno, ikada posedovao.

Tek što mu je ova misao prostrujala svešću, kada je ekran ponovo oživeo. Na njemu se pojavila kratka poruka, odštampana uprošćenim pismom kojim su se mašine služile prilikom saobraćanja sa čovekom, još od trenutka kada su dostigle intelektualnu jednakost: Stani tamo gde statua gleda — i upamti: DIASPAR NIJE UVEK BIO OVAKAV Poslednjih pet reči bile su napisane velikim slovima, i Alvin je u trenu shvatio značenje cele poruke. Mentalno uobličene šifrovane poruke korišćene su odvajkada za otvaranje vrata i za stavljanje mašina u pokret. Prvi deo — ‘Stani tamo gde statua gleda’ — odista je bio sasvim jednostavan.

„Pitam se, koliko je ljudi pročitalo ovu poruku?“ reče Alvin zamišljeno.

„Četrnaest, koliko ja znam“, uzvrati Kedron. „A možda je bilo i drugih.“ Lakrdijaš se nije upustio u bliže razjašnjenje ove prilično uvijene opaske, a Alvinu se odveć žurilo da done do parka, tako da ga nije dalje ispitivao.

Nisu mogli biti sigurni da li će mehanizam još reagovati na tanušni impuls. Kada su stigli do Groba, bio im je potreban samo trenutak da, u mnoštvu ostalih ploča kojima je pod bio prekriven, pronanu onu na koju je stajao uprt pogled Jarlana Zeja. Samo se u prvi mah činilo da statua gleda napolje, prema gradu; ukoliko bi se stalo neposredno ispred nje. Iako se moglo primetiti da joj je pogled oboren i da je varavi smešak upravljen ka jednoj tački na samom ulazu u Grob. Kada su najzad ogonetnuli tu tajnu, sve sumnje su se ubrzo raspršile. Alvin je zakoračio na obližnju ploču i ustanovio da Jarlan Zej više ne gleda u njegovom pravcu.

Pridružio se Kedronu i mentalno ponovio reči koje je Lakrdijaš glasno izgovorio: ‘Diaspar nije uvek bio ovakav’. Istog časa, kao da uopšte nije postojalo mnogo miliona godina koje je proteklo od kada je poslednji put korišćen, strpljivi mehanizam je proradio. Velika kamena ploča na kojoj su stajali počela je da ih lagano spušta u dubinu.

Iznad njih, kvadrat plavetnila ubrzo je prestao da postoji. Tunel više nije bio otvoren; nije postojala opasnost da bi neko slučajno mogao nabasati na njega. Alvin se u magnovenju upitao da li se to u menuvremenu na neki način materijalizovala druga ploča koja je zamenila postolje na kome su on i Kedron upravo stajali, ali je odmah odbacio tu pomisao. Prvobitna ploča verovatno je i dalje stajala kod groba; sva je prilika da ova na kojoj se sada nalaze postoji samo infinitezimalni delić sekunde, stalno se obnavljajući na sve većim i većim dubinama zemlje, kako bi stvorila privid neprestanog kretanja naniže.

Ni Alvin ni Kedron nisu prozborili ni reči dok su zidovi bešumno promicali pored njih.

Lakrdijaš je još jednom došao u sukob sa vlastitom savešću, upitavši se nije li ovoga puta stvarno prekardašio. Nije imao nikakvu predstavu o tome kuda bi ih ovaj put mogao odvesti ako je uopšte nekuda vodio. Po prvi put u svom životu, počeo je da dokučuje pravo značenje straha.

Alvin se, menutim, nije bojao; bio je odveć uzbunen. Isto osećanje iskusio je u Loranovoj Kuli, kada je pogledao napolje, preko neobesvećene pustinje, i video zvezde kako osvajaju noćno nebo. Tada jedva da je privirio u nepoznato; sada mu je najzad išao u susret.

Zidovi su prestali da protiču mimo njih. Tračak svetlosti pojavio se sa jedne strane prostorije koja se volšebno kretala, postajući sve sjajniji i sjajniji, da bi se iznenada pretvorio u vrata. Prošli su kroz njih, prevalili nekoliko koraka kroz kratki hodnik — i obreli se u velikoj, kružnoj hali čiji su se zidovi spajali u blagoj zakrivljenosti tri stotine stopa iznad njihovih glava.