Grad i zvezde

Ekran je zasvetleo i oživeo, ali umesto slike koju je Alvin očekivao, pojavila se pomalo zbunjujuća poruka: VRAĆANJE ĆE OTPOČETI ČIM BUDETE ODREDILI STEPEN BRZINE „Baš sam glup“, promrmlja Kedron. „Sve sam učinio kako treba, a zaboravio na najvažniju stvar.“ Prsti su mu sada brzo jurili po ploči, a kada je poruka nestala sa ekrana, on se okrenuo u stolici tako da je mogao da posmatra kopiju grada.

„Gledaj dobro, Alvine“, reče. „Mislim da ćemo obojica naučiti nešto novo o Diasparu.“

Alvin je strpljivo čekao, ali ništa se nije dogodilo. Slika grada lebdela mu je pred očima u svoj svojoj poznatoj čudesnosti i lepoti — premda ih on sada nije bio svestan. Upravo je zaustio da pita Kedrona šta to treba da gleda, kada mu iznenadni pokret privuče pažnju i on brzo okrenu glavu da bi ga razabrao. Bio je to jedva uočljiv blesak ili treptaj, tako da nije stigao da vidi šta ga je izazvalo. Ništa se nije promenilo; Diaspar je u dlaku bio isti kao i pre. A onda je primetio da ga Kedron posmatra sa podrugljivim smeškom i zato se ponovo zagledao u grad.

Ovoga puta, sve se odigralo pred njegovim očima.

Jedna od zgrada na rubu parka iznenada je nestala, a na njenom mestu se odmah pojavila nova, sasvim različitog tipa. Preobražaj se odigrao tako naglo da bi promakao Alvinu da je on u tom trenutku trepnuo. Začuneno je zurio u neznatno promenjeni grad, ali još u prvom času šoka iznenanenja počeo je da traga za odgovorom. Setio se reči koje su se pojavile na monitorskom ekranu — VRAĆANJE ĆE OTPOČETI i namah mu je bilo jasno šta se dogana.

„Ovo je grad kakav je bio pre više hiljada godina“, reče Kedronu. „Mi se vraćamo kroz vreme.“

„Slikovito, ali ne sasvim tačno objašnjenje“, uzvrati Lakrdijaš. „Stvar je, zapravo, u tome da se monitor priseća ranijih verzija grada. Kada su pravljene izmene, jedinice pamćenja nisu jednostavno obrisane; podaci su sa njih preneseni na pomoćne skladišne jedinice, tako da se mogu aktivirati kad god se za tim ukaže potreba. Podesio sam monitor da se vraća kroz te jedinice brzinom od hiljadu godina u sekundu. Pred nama se već nalazi Diaspar od pre pola miliona godina. Moraćemo, menutim, da odemo znatno dublje u prošlost da bismo videli neku pravu promenu; povećaću brzinu.“

Okrenuo se ponovo ka kontrolnoj ploči, i upravo dok je to činio, ne samo jedna zgrada, već čitav blok prestao je da postoji, da bi ga zamenio veliki, ovalni amfiteatar.

„Ah, Arena!“ reče Kedron. „Sećam se gužve koja se podigla kada smo rešili da je se otarasimo. Ona se, inače, veoma retko koristila, ali većina ljudi bila je sentimentalno vezana za nju.“

Monitor je sada oživljavao sećanja znatno bržim ritmom; slika Diaspara hrlila je u prošlost milionima godina u minutu i promene su se zbivale tako munjevito da ih oko nije moglo pratiti. Alvin je uočio da se preinačenja grada doganaju u ciklusima; postojalo je dugo razdoblje zatišja, zatim bi usledila prava plima razgranivanja i zidanja, da bi potom ponovo došla pauza. Činilo se da je Diaspar živi organizam koji je morao da prikupi snagu posle svake eksplozije rasta.

I pored svih ovih promena, osnovni plan grada ostajao je isti. Zdanja su se podizala i rušila, ali sklop ulica izgledao je večan, a park je neprestano ostajao zeleno srce Diaspara.

Alvin se upitao koliko daleko u prošlost monitor može da ide. Da li je u stanju da se vrati do samog podizanja grada i da prone kroz veo koji je razdvajao poznatu istoriju od mita i predanja Ranih Vremena?

Njihovo poniranje u prošlost već je dostizalo pet stotina miliona godina. Sa druge strane zidova Diaspara, izvan znanja monitora, pružala se jedna drugačija Zemlja. Možda je napolju tada bilo okeana i šuma, pa čak i drugih gradova koje Čovek još nije napustio u svom dugom uzmicanju ka konačnom pribežištu.

Minuti su promicali, pri čemu je svaki predstavljao po jedan eon u malom svetu monitora.

Uskoro će biti dostignuta najranija sećanja, pomisli Alvin, i vraćanje će se okončati. Ali ma koliko ova pouka bila opčinjavajuća, on nije shvatao na koji bi mu način pomogla da izine iz grada ovakvog kakav je sada.

Uz iznenadnu, bešumnu imploziju, Diaspar se sažeo u delić svojih prethodnih razmera.

Park je iščezao; granični zid povezanih, džinovskih kula u trenu je ispario. Grad je postao otvoren prema svetu, pošto su se radijalni putevi pružali do ivica slike na monitoru bez ikakvih prepreka. Bio je to Diaspar iz vremena pre no što je velika promena zahvatila čovečanstvo.

„Ne možemo dalje“, reče Kedron, pokazujući na monitorski ekran, na kome su se pojavile reči: VRAĆANJE ZAVRŠENO. „Ovo je verovatno najranija verzija grada koja je sačuvana u ćelijama pamćenja. Sumnjam da su pre toga uopšte korišćeni vodovi večnosti, a zgrade su puštane da prirodno propadaju.“