Grad i zvezde

Takone se sećao kako je pogledao u svoje telo; sada je bio viši za koji centimetar, ali gotovo da se uopšte nije promenio od časa svog ronenja. Došao je na ovaj svet gotovo potpuno odrastao, i sem u pogledu visine ostao bi u dlaku isti sve do trenutka kada bude trebalo da ga napusti, hiljadu godina kasnije. Pre ovog prvog sećanja nije postojalo ništa. Jednoga dana će se, možda, to ništavilo vratiti, ali i sama pomisao na to bila je odveć daleka, da bi na bilo koji način uznemirila njegova osećanja.

Ponovo je upravio svoj um ka tajni vlastitog ronenja. Alvinu nije izgledalo neobično da su ga, u nekom datom trenutku vremena, stvorile sile i energije koje su materijalizovale sve ostale predmete njegovog svakodnevnog života. Ne, tajna nije bila u tome. Zagonetka koju on sam nije bio u stanju da razreši i koju mu niko nikada ne bi objasnio odnosila se na njegovu jedinstvenost.

Jedinstven. Bila je to čudna, tužna reč — baš kao što je čudno i tužno to biti. Kada mu je ona bila pripisivana — što je on često čuo kada niko nije podozrevao da prisluškuje — obično je bila izgovorena zloslutnim glasom u kome se krila pretnja ne samo po njegovu vlastitu sreću.

Njegovi roditelji, njegovi staratelji, svi koje je poznavao pokušali su da ga zaštite od istine u nastojanju da sačuvaju bezbrižnost njegovog dugog detinjstva. Ovo skrivanje će, menutim, uskoro biti okončano; kroz nekoliko dana on će postati punoletni glananin Diaspara i ništa što on bude želeo da sazna neće moći da mu bude uskraćeno.

Zašto se, na primer, nije uklapao u sage? Od mnogo hiljada vidova rekreacije u gradu, ova je uživala najveću popularnost. Kada unete u sagu, niste samo običan pasivni posmatrač, kao u primitivnim poduhvatima drevnih vremena koje je Alvin ponekad preduzimao. Mesto toga, vi ste aktivan sudeonik i raspolažete — ili izgleda da raspolažete — slobodnom voljom. Zbivanja i prizore koji predstavljaju sirovu granu vaših pustolovina možda su unapred pripremili neki zaboravljeni umetnici, ali područje je dovoljno postrano da dopusti nepregledno mnoštvo varijacija. Možete da odete u te utvarne svetove sa svojim prijateljima, u potrazi za uzbunenjima kojih nije bilo u Diasparu — a dokle god bi san trajao, on se nikakko nije mogao razlikovati od stvarnosti. U stvari, ko je mogao biti siguran da i sam Diaspar ne predstavlja jedan takav san.

Bilo je nemoguće iscrpeti sve sage koje su stvarane i beležene od trenutka osnivanja grada.

One su uključivale sva osećanja i sadržale beskrajno raznovrsne prelive. Sage koje su, na primer, bile osobito popularne menu omladinom, odnosile su se na jednostavna dramska zbivanja puna pustolovina i otkrića. Druge su predstavljale istraživanja psiholoških stanja, dok su neke, opet, bile vezane za logička i matematička vežbanja, što je pružalo najtananija uživanja umovima sklonim dubokom razmišljanju.

Iako je izgledalo da sage zadovoljavaju Alvinove prijatelje, u njemu su stvarale osećaj nepotpunosti. Bez obzira na svu njihovu raskošnost i uzbudljivost, na njihovu raznovrsnost lokaliteta i tema, ipak im je nešto nedostajalo.

Konačno mu je postalo jasno da sage, u stvari, nikuda ne vode. One su bile islikane na sasvim skučenim platnima. Tu nisu postojali prostrani vidici, valoviti predeli za kojima je žudelo njegovo srce. Povrh svega, nije bilo ni traga onoj beskrajnosti u kojoj su se odvijala istraživanja drevnog čoveka — blistava praznina koja je zjapila izmenu zvezda i planeta.

Umetnici koji su planirali sage patili su od iste neobične fobije koja je obuzela sve granane Diaspara. Čak i pustolovine doživljene kroz tuna iskustva morale su da se zbivaju u zatvorenom prostoru, u podzemnim jamama ili skladnim malim dolinama okruženim planinama koje su odsecale čitav ostali svet.

Postojalo je samo jedno objašnjenje. Duboko u ponorima prošlosti možda još pre no što je sagranen Diaspar, dogodilo se nešto što ne samo da je ugušilo Čovekova stremljenja i radoznalost, već ga je i vratilo kući sa zvezda i nagnalo da se skloni u sićušan zatvoreni svet poslednjeg grada na Zemlji. On se odrekao Vaseljene i povukao u veštačku utrobu Diaspara.

Plameni, nepokolebljiv poriv koji ga je poveo putem preko Galaksije i do ostrva magle koja leže još dalje, sasvim je zgasnuo. Nijedan brod nije ušao u Sunčev sistem već nebrojene eone; tamo daleko, menu zvezdama Čovekovi potomci verovatno i dalje osnivaju carstva i satiru sunca — ali Zemlja ne samo da nije znala za to, već nije ni marila.

Zemlja nije. Ali Alvin jeste.

2.