Grad i zvezde

Soba je bila tamna, izuzev jednog sjajnog zida na kome su se plime i oseke boja smenjivale kako se Alvin rvao sa vlastitim snovima. Deo te šare mu se dopadao; opčinile su ga uzvinute linije planina koje su se izdizale iz mora. Te uspinjače krive odisale su snagom i ponosom; proveo je dugo vremena proučavajući ih, a onda ih je uskladištio u jedinicu sećanja vizualizera, gde će ostati sačuvane dok on bude vršio opite sa preostalim delom slike. Pa ipak, nešto mu je izmicalo, premda nije znao šta. Neprestano je nanovo pokušavao da ispuni prazne prostore, dok je urenaj čitao pokretne sheme iz njegovog uma i materijalizovao ih na zidu. To nije bilo dobro. Linije su bile mutne i nejasne, boje izmešane i nečise. Ako umetnik nije znao kakvom cilju teži, ni najčudesnija alatka mu nije mogla pomoći.

Alvin obrisa škrabotinu koja ga nije zadovoljavala i mrzovoljno se zagleda u pravougaonik čije su tri četvrtine bile prazne, a koga je on pokušavao da ispuni lepotom. Pokrenut iznenadnim porivom, on udvostruči veličinu postojećeg crteža i pomeri ga u središte okvira.

Ne — time je samo povlanivao vlastitoj lenjosti, a i ravnoteža je bila sasvim pogrešna. Štaviše, promena veličine otkrila je nedostatke u sklopu, odsustvo sigurnosti u tim, na prvi pogled zadovoljavajućim linijama. Moraće iz početka da se da na posao.

„Potpuno brisanje“, izdao je narenenje mašini. Plavetnilo mora se rastočilo; planine su se razišle poput magle, sve dok nije preostao samo go zid. Nestalo ih je, kao da ih nikada nije ni bilo — kao da su iščezli u limb koji je progutao sva Zemljina mora i planine pre mnogo vremena. Alvin je bio ronen.

Svetlost je ponovo preplavila sobu i sjajni pravougaonik na koji je Alvin projektovao svoje snove stopio se s okolinom i postao deo zidova. Ali, jesu li to doista bili zidovi? Nekome ko nikada ranije nije video ovakvo mesto, soba bi izgledala krajnje neobično. Bila je sasvim bez oblika i potpuno lišena nameštaja, što je stvaralo utisak da Alvin stoji u središtu neke kugle.

Nikakva vidljiva linija nije razdvajala zidove od poda ili tavanice. Nije postojalo ništa na šta bi se usredsredio pogled; prostor u kome se nalazio Alvin mogao je imati deset stopa ili deset milja u prečniku, ako je bar suditi prema utiscima čula vida. Bilo je teško odoleti iskušenju da se ne zakorači napred, ispruženih ruku, kako bi se utvrdile fizičke granice ovog neobičnog mesta.

Pa ipak, ovakve prostorije predstavljale su ‘dom’ većine pripradnika ljudske rase u pretežnom delu istorije. Alvin je jedino trebalo da uokviri odgovarajuću misao, i zidovi bi se pretvorili u prozore otvorene ka bilo kom delu grada koji bi on izabrao. Nova želja, i mašina, koju on nikada nije video, ispunila bi sobu projekcijama slika ma kog komada nameštaja koji bi mu bio potreban. Tek je nekoliko ljudi u proteklih milijardu godina bilo obuzeto razmišljanjem da li je ovaj nameštaj ‘stvaran’ ili ne. U svakom slučaju, on nije bio ništa manje stvaran od one druge obmane, čvrste materije, a kada bi prestala potreba za njim, on se sasvim lako vraćao u utvarni svet gradske Banke Sećanja. Kao ni sve ostalo u Diasparu, ni nameštaj se nije mogao pohabati — niti promeniti, sem u slučaju da njegovi uskladišteni obrasci budu izbrisani hotimičnim činom volje.

Alvin je upravo delimično preuredio svoju sobu, kada mu se u ušima oglasio otegnut zvuk sličan zvonjavi. Mentalno je uobličio prijemni signal i zid na kome je malopre slikao ponovo se razlučio. Kao što je i očekivao, pojavili su se njegovi roditelji, a odmah iza njih stajao je Jeserak. Prisustvo njegovog staratelja značilo je da nije posredi obično porodično okupljanje — ali on je to već ranije znao.

Opsena je bila savršena i nimalo se nije izgubila kada je Eriston progovorio. Alvin je potpuno bio svestan činjenice da se Eriston, Etanija i Jeserak, u stvari, nalaze miljama daleko, budući da su konstruktori grada osvojili prostor u isto tako potpunoj meri kao što su potčinili vreme. Alvin čak nije bio siguran gde mu roditelji žive, menu bezbrojnim kulama i prepletenim lavirintima Diaspara, pošto su se oboje preselili od kada je poslednji put fizički bio u njihovom prisustvu.

„Alvine“, poče Eriston, „upravo je proteklo dvadeset godina od kada smo te tvoja majka i ja prvi put videli. Ti znaš šta to znači. Naš nadzor nad tobom sada se okončao i ti si potpuno slobodan da radiš šta ti je volja.“

Postojao je tračak — ali samo tračak — tuge u Eristonom glasu. Znatno je više bilo olakšanja, kao da je Eriston bio zadovoljan što se jedno stanje stvari, koje je faktički bilo na snazi već neko vreme, konačno legalizuje. Alvin je, naime, uživao svoju slobodu već dobrih nekoliko godina.

„Razumem“, odgovorio je. „Zahvaljujem vam što ste vodili računa o meni i sećaću vas se u svim svojim životima.“ Bio je to uobičajen odgovor; on ga je tako često slušao, da je za njega izgubio svako značenje — pretvorivši se u puki sklop zvukova bez ikakvog posebnog smisla.