Grad i zvezde

Ja ću se uskoro pripremiti, Alvine, da napustim ovaj život. Probaću još jednom svoja sećanja, srediću ih i obrisati ona koja ne želim da sačuvam. Onda ću se uputiti u Dvoranu Stvaranja, ali kroz vrata koja ti nikada nisi video. Ovo staro telo prestaće da postoji, baš kao i sama svest. Od Jeseraka će ostati samo galaksija elektrona smrznutih u srcu kristala.

Ja ću spavati, Alvine, ali neću sanjati. A onda, jednoga dana, možda sto hiljada godina kasnije, obrešću se u novom telu i upoznaću se sa onima koji će biti izabrani da bdiju nada mnom. Oni će se brinuti o meni baš kao što su Eriston i Etanija vodili računa o tebi, pošto u početku uopšte neću poznavati Diaspar, niti ću se sećati onoga što sam bio ranije. Sećanje na prošlost polako će mi se vratiti, kada budem bio na pragu punoletstva, i ja ću mu pridodavati nove slojeve kako se budem kretao novim ciklusom bistvovanja.

To je obrazac naših života, Alvine. Mi smo svi već bili ovde mnogo, mnogo puta ranije, premda, pošto se razdoblja nepostojanja razlikuju prema prividno nasumičnim zakonima, sadašnja populacija se nikada neće ponoviti. Novi Jeserak imaće nove i drugačije prijatelje i interesovanja, ali će i dalje postojati i stari, odnosno onoliko koliko ja budem želeo da sačuvam od njega.

Ovo nije sve. U svakom času, Alvine, samo stoti deo granana Diaspara živi i hoda njegovim ulicama. Ogromna većina spava u Bankama Sećanja, čekajući signal koji će ih ponovo prizvati na pozornicu postojanja. Tako smo stekli neprekidnost, ali i promenu… besmrtnost, ali ne i stagnaciju.

Znam šta se pitaš, Alvine. Hteo bi da znaš kada ćeš biti u stanju da aktiviraš sećanja na svoje ranije živote, što tvoji drugovi već čine.

Ti, menutim, nemaš ova sećanja, pošto si jedinstven. Nastojali smo da prikrijemo ovo saznanje od tebe dokle god smo mogli, kako bi imao što bezbrižnije detinjstvo, mada ja smatram da si ti i sam već naslutio deo istine. Mi ništa nismo podozrevali do pre samo pet godina, ali sada više nema nikakve sumnje.

Ti, Alvine, predstavljaš nešto što se u Diasparu dogodilo samo nekoliko puta od trenutka osnivanja grada. Možda si pritajeno ležao u Bankama Sećanja sve to vreme, ili si nastao pre samo dvadeset godina nekom slučajnom permutacijom. Možda su te konstruktori grada predvideli još na početku, ali je isto tako moguće da predstavljaš ishod nesvrhovite igre slučaja koja se zbila u naše vreme.

Mi ne znamo odgovor. Poznato nam je samo ovo: ti si jedini predstavnik ljudske rase, Alvine, koji nikada ranije nije živeo. U doslovnom smislu, ti si prvo dete koje je roneno na Zemlji za poslednjih najmanje deset miliona godina.“

3.

Kada su Alvinovi roditelji i Jeserak iščezli sa zida, on je ostao dugo da leži, nastojeći da iz uma izgna sve misli. Začaurio je sobu oko sebe, tako da ga niko nije mogao prekinuti u transu.

Alvin nije spavao; san je predstavljao nešto što on nikada nije iskusio, pošto je ta pojava poticala iz sveta gde su se smenjivali noć i dan, a u Diasparu je večno vladao dan. Na ovaj način se najviše približavao tom zaboravljenom stanju; iako mu nije bilo ni od kakve osobite koristi, Alvin je znao da mu ono ipak pomaže da pribere misli.

Malo je novog naučio; gotovo sve što mu je Jeserak rekao, on je već ranije podozrevao.

Ali jedno je bilo podozrevati nešto, a sasvim drugo znati to zasigurno, izvan svake mogućnosti opovrgavanja.

Kako će, i hoće li uopšte, ova izvesnost uticati na njegov život? Nije bio načisto sa tim, a nesigurnost je predstavljala sasvim novi osećaj za Alvina. Možda neće ostaviti nikakvoga traga; ako se već nije sasvim prilagodio Diasparu u ovom životu, učiniće to u sledećem... ili onom posle toga.

Još dok mu se uobličavala ova misao, Alvinov um ju je odbacio. Diaspar je mogao biti dovoljan čitavom preostalom delu čovečanstva, ali ne i njemu. Nije nimalo sumnjao da se može utrošiti hiljadu života, a da se pri tom ne iscrpe sva čudesa grada, ili iskuse svi vidovi iskustava koje je on nudio. Alvin je mogao da im se u potpunosti preda, ali ukoliko ne bi preduzeo ništa više od toga, nikada ne bi bio zadovoljan.

Preostao je, dakle, samo jedan problem sa kojim je trebalo da se suoči. Šta je to više što se moglo učiniti?

Neodgovoreno pitanje izbacilo ga je iz sanjarenja. Nije mogao ostati ovde dok je bio tako obuzet nemirom, a postojalo je samo jedno mesto u čitavom gradu gde je um mogao da mu nane spokoj.

Zid se delimično razlučio u nepostojanje kada je on zakoračio u hodnik, a polarizovani molekuli pružili su otpor njegovom prolasku kao kada bi ga proletni lahor pomilovao po licu.