Grad i zvezde

Najednom je osetio uočljivu promenu vibriranja koje je dopiralo odozgo. Vozilo je usporavalo — to je bilo sasvim izvesno. Vreme je sigurno promicalo znatno brže nego što se njemu činilo; pomalo iznenanen, Alvin pogleda na pokazatelj.

LIS 23 MINUTA Zbunjen i pomalo zabrinut, on pribi lice uz bok mašine. Zbog brzine, zidovi tunela i dalje su se rastakali u bezoblično sivilo, ali sada je već s vremena na vreme uspevao da u magnovenju razabere neke znakove koji bi iščezavali isto tako munjevito kao što su se i pojavljivali. Prilikom svakog narednog promicanja izgledalo je da se zadržavaju nešto malo duže u njegovom vidnom polju.

A tada, bez ikakvog upozorenja, zidovi tunela se razmakoše sa obe strane. Mašina je prolazila, i dalje veoma velikom brzinom, kroz nekakav ogroman prazan prostor, znatno obuhvatniji čak i od hale sa pokretnim putevima.

Gledajući začuneno kroz providne zidove, Alvin je pod sobom uočio prepletenu mrežu šina koje su se ukrštale i presecale da bi na kraju nestajale u lavirintu tunela sa obe strane.

Plima plavičaste svetlosti slivala se sa lučne kupole tavanice; spram ovog sjaja on je uspeo da razabere samo obrise velikih mašina. Svetlost je bila tako blistava da su od nje oči bolele, i Alvin je shvatio da ovo mesto nije bilo predvineno za čoveka. Trenutak kasnije, njegovo vozilo projurilo je pored niza cilindara koji su nepomično stajali iznad svojih tračnica. Bili su znatno veći od ovoga u kome je on putovao, što je Alvinu stavilo do znanja da su se koristili za prevoz tereta. Oko njega bili su grupisani mnogi menusobno povezani mehanizmi, utihli i nepomični, čija mu je svrha ostala nedokučiva.

Gotovo isto tako brzo kao što se i pojavila, ogromna i samotna hala nestala je iza njega.

Prolaz kroz nju izazvao je u Alvinovom umu osećaj strahopoštovanja; po prvi put stvarno mu je postalo jasno značenje one velike zatamnjene karte ispod Diaspara. Svet je znatno više obilovao čudesima nego što je on i u snu pomišljao.

Alvin ponovo baci pogled na pokazatelj. Ništa se nije promenilo; bilo je, dakle, potrebno manje od jednog minuta da prohuji kroz veliku halu. Mašina je ponovo povećavala brzinu; iako gotovo da nije postojao osećaj kretanja, zidovi tunela promicali su tako munjevito sa obe strane da on uopšte nije mogao odrediti kojom brzinom ide.

Izgledalo je da je protekla čitava večnost pre no što je ponovo došlo do jedva primetne promene vibriranja. Sada je na pokazatelju stajao novi znak: LIS 1 MINUT Bio je to najduži minut u dotadašnjem Alvinovom životu. Mašina se kretala sve sporije i sporije; više nije bilo posredi samo smanjenje brzine. Na redu je bilo konačno zaustavljanje.

Glatko i bešumno, drugi cilindar skliznuo je iz tunela i jednu halu koja je izgledala istovetna onoj ispod Diaspara. Za trenutak, Alvin je bio odveć uzbunen da bi bilo šta jasno razabrao; vrata su već stajala otvorena prilično dugo, pre no što je on shvatio da može izići iz vozila. Dok je žurio iz mašine, bacio je poslednji pogled na pokazivač. Tekst je sada bio promenjen, a nova poruka ulivala je bezgranično spokojstvo: DIASPAR 35 MINUTA Kada je počeo da traga za izlazom iz hale, Alvinu je po prvi put palo na pamet da se možda nalazi u civilizaciji koja je drugačija od njegove. Put do površine očigledno je vodio kroz niski, široki tunel koji je počinjao na jednom kraju hale — uspinjući se nagore prostranim stepeništem. Tako nešto bilo je izuzetno retko u Diasparu; arhitekte grada predvidele su rampe ili strme hodnike kad god bi se javila promena nivoa. Bilo je to naslene iz vremena kada se većina robota kretala na tačkovima, tako da su im stepenice predstavljale nepremostivu prepreku.

Stepenište je bilo sasvim kratko i završavalo se vratima koja su se automatski otvorila kada im se Alvin približio. Obreo se u maloj prostoriji sličnoj onoj u koju se spustio niz cev pod Grobom Jarlana Zeja i nije se iznenadio kada su se nekoliko minuta kasnije vrata ponovo otvorila, otkrivši mu zasveden hodnik koji se lagano uspinjao ka pokrivenom ulazu čije su konture uokviravale polukrug neba. Nije postojao osećaj kretanja, ali Alvin je znao da je podignut mnogo stotina stopa. Požurio je usponom ka sunčanom otvoru, zaboravivši na sav strah u žudnji da vidi ono što je ležalo pred njim.

Stajao je pri vrhu niskog brda i za trenutak mu se učinilo da se ponovo nalazi u središnjem parku Diaspara. Menutim, da je ovo stvarno park, bio bi odveć ogroman da bi ga njegov um obuhvatio. Nije bilo ni traga od grada koji je očekivao da ugleda. Dokle god mu je pogled sezao, nije bilo ničeg drugog izuzev šume i travom obraslih ravnica.

A onda, Alvin podiže oči ka obzorju; iznad krošnji drveća, idući zdesna ulevo u velikom luku koji je okruživao svet, pružala se linija stena spram koje su i najmoćniji džinovi Diaspara izgledali patuljasto. Nalazila se na veoma velikoj udaljenosti, zbog koje su sve pojedinosti izgledale zamućene, ali postojalo je nešto u vezi sa njenim obrisima što je zbunilo Alvina.