Grad i zvezde

Iako je bilo donekle uznemirujuće, ovo otkriće nije iznenadilo Alvina. Nekada su i ljudi i mašine raspolagali tom sposobnošću, a nepromenjive mašine i dalje su mogle da čitaju narenenja svojih gospodara. Ali u Diasparu, čovek je tokom vremena izgubio dar koji je jednom delio sa svojim robovima.

„Ne znam šta te je dovelo iz tvog sveta u naš“, nastavi Seranis, „ali ako tragaš za životom, tvoj posao je okončan. Sa izuzetkom Diaspara, s druge strane naših planina pruža se samo pustinja.“

Bilo je neobično što Alvin, koji je ranije često dovodio u pitanje prihvaćena verovanja, uopšte ne sumnja u Seranisine reči. Jedino ga je obuzela seta što se ispostavilo da je sve ono što su ga učili gotovo sasvim tačno. „Pričaj mi o Lisu“, zamoli on. „Zbog čega ste tako dugo odsečeni od Diaspara, kada izgleda da znate veoma mnogo o nama?“

Seranis se osmehnula ovoj radoznalosti.

„Odmah ću ti objasniti“, reče ona. „Ali prethodno bih volela da saznam nešto o tebi. Reci mi kako si našao put koji vodi dovde i zašto si došao?“

Najpre se uzdržavajući, ali potom sa sve većim samopouzdanjem, Alvin joj je ispričao sve.

Nikada ranije nije govorio tako slobodno; ovde je konačno našao nekoga ko se neće smejati njegovim snovima, zato što je znao da su ti snovi stvarnost. Jednom ili dva puta Seranis ga je prekinula brzim pitanjima, kada je on pomenuo nešto u vezi sa Diasparom što joj je bilo nepoznato. Alvin je s mukom shvatao da stvari koje su sačinjavale deo njegovog svekodnevnog života mogu da ništa ne govore nekome ko nikada nije ni živeo u gradu i uopšte nije bio upućen u njegovo složeno kulturno i društveno ustrojstvo. Seranis ga je slušala sa toliko razumevanja, da on uopšte nije sumnjao u njeno poimanje; tek mu je znatno kasnije postalo jasno da su i drugi umovi osim njenog slušali ono što je pričao.

Kada je završio, na kratko je zavladala tišina. Onda ga Seranis pogleda i upita: „Zbog čega si došao u Lis?“

Alvin joj uputi iznenanen pogled.

„Kazao sam ti“, reče. „hteo sam da istražim svet. Svi su svakodnevno govorili da izvan gradskih zidina postoji samo pustinja, ali u to sam morao sam da se uverim.“

„Da li je to bio jedini razlog?“

Alvin je oklevao. Kada je najzad odgovorio, to više nije bio neustrašivi istraživač, već izgubljeno dete koje je roneno u stranom svetu.

„Ne“, reče mekim glasom, „to nije bio jedini razlog, mada to do sada nisam znao. Osećao sam se usamljeno.“

„Usamljeno? U Diasparu?“ Na Seranisinim usnama zaigrao je osmeh i u očima joj se mogla pročitati naklonost; Alvin je shvatio da ona ne očekuje dalje odgovore.

Pošto je završio svoju priču, čekao je da sada ona ispuni svoj deo pogodbe. Seranis se podiže i poče da korača napred-nazad po krovu.

„Znam koja pitanja želiš da postaviš“, reče. „Na neka od njih mogu ti odgovoriti, ali biće zamorno izvesti to rečima. Ako mi otvoriš svoj um, reći ću ti ono što treba da znaš. Možeš imati poverenja u mene: neću ti ništa uzeti ako mi to ne dopustiš.“

„Šta želiš da uradim?“ upita Alvin oprezno.

„Nagnaj sebe da prihvatiš moju pomoć... gledaj me u oči... i zaboravi na sve“, naredi Seranis.

Alvin nikada nije shvatio šta se tada dogodilo. Sva čula su mu se potpuno isključila i mada se uopšte nije mogao setiti kako ga je stekao, kada je zavirio u vlastiti um celo znanje bilo je tamo.

Video je duboko u prošlost, ne jasno, već kao što bi čovek na visokoj planini video maglovitu ravnicu. Shvatio je da Čovek nije uvek bio stanovnik grada; od kada su ga mašine oslobodile mukotrpnog rada, stalno je postojalo nadmetanje izmenu dva različita tipa civilizacije. U Ranim Vremenima postojalo je na hiljade gradova, ali pretežan deo čovečanstva više je voleo da živi u srazmerno malim zajednicama. Sveobuhvatni prevoz i trenutno komuniciranje obezbedili su mu sve potrebne veze sa ostalim svetom, tako da on više nije smatrao neophodnim da provodi život u gužvi sa milionima ostalih ljudi.

U tim drevnim danima, Lis se malo razlikovao od stotina takvih zajednica. Ali postepeno, kako su vekovi prolazili, on je razvio nezavisnu kulturu, koja se pokazala jednom od najviših što ih je čovek ikada dosegao. Ova kultura poglavito se temeljila na neposrednom korišćenju mentalne snage, što ju je izdvojilo od ostalog dela ljudskog društva, koje se sve više i više vezivalo za mašine.

Tokom eona, jaz izmenu Lisa i ostalih gradova se produbljivao kako su se kretali svojim različitim putevima. On se premošćivao jedino u trenucima velikih kriza; kada je Mesec počeo da pada na Zemlju, uništilii su ga naučnici iz Lisa. Oni su takone upravljali odbranom planete protiv Osvajača, koji su bili dovedeni u škripac u završnoj Šalmiranskoj bici.

Ovo teško iskušenje iscrplo je čovečanstvo; jedan za drugim, gradovi su odumirali i pustinja ih je prekrivala. Kako se stanovništvo osipalo, otpočela je migracija koja je Diaspar učinila poslednjim i najvećim gradom.