Grad i zvezde

Kada mu se pogled konačno prilagodio razmerama ovog kolosalnog predela, namah mu je postalo jasno da taj daleki zid nije podigao čovek.

Vreme nije osvojilo sve; Zemlja je još posedovala planine na koje je mogla biti ponosna.

Alvin je dugo ostao na ulazu u tunel, polako se navikavajući na neobičan svet u kome se obreo. Gotovo ga je ošamutilo saznanje o njegovoj veličini i prostranosti; prsten maglovitih planina lako je mogao obujmiti desetak gradova velikih kao Diaspar. Ma koliko, menutim, da se upirao, Alvin nije uspeo da primeti nikakav trag ljudskog života. Doduše, put koji je vodio niz obronak brda izgledao je dobro očuvan; ništa mu bolje nije palo na pamet do da krene njime.

U podnožju brda put se gubio menu velikim stablima koja su gotovo zaklanjala sunce.

Kada je Alvin zakoračio u njihovu senku, dočekala ga je čudna mešavina mirisa i zvukova.

Šuštanje vetra kroz lišće poznavao je od ranije, ali ono se preplitalo sa hiljadama nerazgovetnih šumova, koje on nije umeo ničemu da pripiše. Zapahnuli su ga neobični mirisi, mirisi koji su iščileli čak i iz sećanja njegove rase. Toplina, bujnost mirisa i boja i nevidljivo prisustvo miliona živih bića zaneli su ga gotovo fizičkom žestinom.

Bez ikakvog predznaka, izbio je na jezero. Šuma sa desne strane naglo se okončala i pred očima mu je puklo veliko prostranstvo vode, prošarano malim ostrvima. Nikada ranije u životu Alvin nije video toliku vodu; u porenenju sa njom, najveći bazeni u Diasparu predstavljali su tek obične barice. Lagano se spustio do ruba jezera i zahvatio u šake malo tople vode, pustivši da mu procuri kroz prste.

Velika srebrna riba, koja je plivala svojim putem kroz podvodno šiblje, bila je prvo neljudsko biće koje je Alvin ikada video. Trebalo je da mu izgleda krajnje neobična, pa ipak njen oblik zagolicao mu je um nekom čudnom bliskošću. Ponirući kroz bledozelenu prazninu, sa perajima koja su se blago povijala pri svakoj kretnji, ostavljala je utisak suštog otelovljenja snage i brzine. Na njoj su se, isklesane u živom mesu, odražavale vitke linije velikih brodova koji su nekada gospodarili nebom Zemlje. Evolucija i nauka došle su do istog rešenja; ali delo Prirode bilo je dugovečnije.

Alvin se najzad otrgao začaranosti jezera i produžio krivudavim putem. Šuma se ponovo zaklopila oko njega, ali samo za kratko. Staza se iznenada završavala na velikoj čistini, pola milje širokoj i dvostruko dugačkoj — i Alvin u trenu shvati zašto ranije nije video ni traga od čoveka.

Na čistini se nalazilo mnoštvo niskih, dvospratnih zgrada, obojenih blagim prelivima koji su odmarali oko čak i pri punom sjaju sunca. Gradnja je uglavnom bila laka i jednostavna, ali postojali su i primeri složenijih arhitektonskih zahvata koji su sadržali izžlebljene stubove i ljupko ukrašene kamene delove. Na ovim zgradama, čija je starost izgledala ogromna, mogao se primetiti i simbol jednog neizmerno drevnog stila: šiljati stubovi.

Dok je lagano koračao prema selu, Alvin se još naprezao da se saživi sa novom okolinom.

Ovde mu ništa nije bilo poznato; čak se i vazduh promenio, vrveći ustreptalim, nepoznatim životom. Visoki, zlatokosi ljudi, koji su se kretali menu zgradama sa tako nehajnom ljupkošću, očigledno su poticali sa drugačijeg stabla od žitelja Diaspara.

Nisu uopšte obratili pažnju na Alvina, što je bilo čudno, pošto mu se odeća potpuno razlikovala od njihove. Pošto se temperatura nije nikada menjala u Diasparu, odevni predmeti bili su čisto ukrasnog karaktera i često izuzetno doterani. Ovde su, menutim, bili prevashodno funkcionalni, predvineni da služe odrenenoj svrsi, a ne da zadovoljavaju čulo vida; uglavnom su se sastojali iz jednog haljetka obavijenog oko tela.

Tek kada je Alvin duboko zašao u selo, stanovnici Lisa počeli su da reaguju na njegovo prisustvo, ali i onda na prilično neočekivan način. Grupa od pet ljudi izašla je iz jedne od kuća i hotimice se uputila ka njemu — gotovo kao da je očekivala njegov dolazak. Alvin je osetio iznenadno vrtoglavo uzbunenje i krv mu je brže prostrujala žilama. Na um mu padoše svi sudbinski susreti do kojih mora da je dolazilo izmenu ljudi i drugih rasa na dalekim svetovima. Oni koji su mu sada išli u susret pripadali su njegovoj vlastitoj vrsti — ali u kojoj meri su postali različitim tokom eona što su ležali izmenu njih u Diaspara?

Poslanstvo se zaustavilo nekoliko koraka ispred Alvina. Predvodnik se osmehnuo, pruživši ruku u drevnoj kretnji prijateljstva.

„Pomislili smo da će biti najbolje ako te dočekamo ovde“, reče on. „Naše obitavalište veoma se razlikuje od Diaspara, tako da šetnja od terminala pruža posetiocima priliku da se aklimatizuju.“

Alvin prihvati pruženu ruku, ali je u prvi mah bio odveć iznenanen da bi odgovorio. Sada mu je postalo jasno zašto su ga svi ostali meštani potpuno prenebregavali.

„Znali ste da dolazim?“ reče on otegnuto.

„Naravno. Mi uvek znamo kada se vozilo stavi u pokret. Reci mi, kako si pronašao put?

Prošlo je mnogo vremena od poslednje posete, tako da smo se pobojali da je tajna izgubljena.“