Grad i zvezde

„Da li me okrivljuješ?“ upita iznenada; Jeseraka je iznenadio novi ton njegovog glasa. Bio je to tračak poniznosti, veoma blag nagoveštaj da Alvin po prvi put traži podršku od svojih sunarodnika. Jeseraka je to dirnulo, ali bio je premudar da bi ga shvatio odveć ozbiljno. Alvin je bio prilično napet i bilo bi neosnovano uzdati se u neko trajno poboljšanje njegovog karaktera.

„Teško je odgovoriti na to pitanje“, reče Jeserak polako. „Sklon sam da tvrdim da je svako znanje vredno, a ne može se poreći da si ti znatno proširio naša znanja. Ali ti si povećao i naše strahove. Šta je od toga dvoga probitačnije na duge staze? Da li si se to ikada zapitao?“

Za trenutak, učitelj i učenik zamišljeno su se posmatrali, možda poimajući stanovište drugoga znatno jasnije nego ikada ranije u životu. A onda, nagnani istim porivom, krenuli su dugim prolazom koji je vodio iz Većnice, dok je pratnja strpljivo koračala za njima.

Alvin je znao da ovaj svet nije stvoren za čoveka. Obasjan žestokom plavom svetlošću — tako zaslepljujućom da je pekla oči — dugački, prostrani hodnici izgledali su kao da se pružaju u beskraj. Tim velikim prolazima roboti Diaspara dolazili su i odlazili tokom svojih beskonačnih života, ali njima već nebrojeno dugo vekova nije odjeknuo bat ljudskih koraka.

Tu se nalazio podzemni grad, grad mašina bez kojih Diaspar nije mogao postojati.

Nekoliko stotina metara ispred, hodnik se širio u kružnu halu sa prečnikom većim od jedne milje, čiji su krov nosili veliki stubovi na kojima je sigurno počivala i nepojmljiva težina Energetskog Centra. Ovde je, prema kartama, Centralni Kompjuter večno bdio nad sudbinom Diaspara.

Hala je bila još veća nego što se Alvin usudio da pretpostavi — ali gde se nalazio Kompjuter? Zbog nečega je očekivao da ugleda jednu ogromnu mašinu, mada je dobro znao da je ta predstava krajnje naivna. Zastrašujuća, ali lišena svakog smisla, panorama koja se pružala pod njim nagnala ga je da zastane u čudu i neizvenosti.

Hodnik kojim su došli završavao se visoko na zidu hale — nesumnjivo najvećeg zatvorenog prostora koji je čovek ikada sagradio — a sa obe strane dugačke rampe spuštale su se do udaljenog poda. Zaposedajući u potpunosti blistavo osvetljenu zapreminu, stajale su stotine velikih, belih struktura, tako neočekivanih da je Alvin za trenutak pomislio kako pred sobom ima podzemni grad. Utisak je bio zapanjujuće živ i jamačno mu nikada neće sasvim izbledeti.

Nije bilo ni traga prizoru koji je on očekivao, prizoru ispunjenom poznatim sjajem metala, koji je čovek od početka vremena dovodio u vezu sa svojim slugama.

Ovde se nalazio svršetak evolucije duge gotovo koliko i Čovekova. Njen početak bio je zapreten u maglama Ranih Vremena, kada je ljudski rod prvi put naučio da koristi energiju, a zatim poslao svoje bučne lokomotive da tandrču po celom svetu. Para, voda, vetar — svi ovi oblici energije nakratko su korišćeni, a potom napušteni. Vekovima je snaga materije pokretala svet, da bi i ona konačno bila prevazinena, a prilikom svake promene stare mašine bile bi zaboravljene, dok bi nove zauzimale njihova mesta. Veoma lagano, u toku mnogo hiljada godina, ljudi su se približavali idealu savršene mašine — idealu koji je najpre bio puki san, potom daleka perspektiva i najzad stvarnost: Mašina ne sme da sadrži pokretne delove.

Bio je to krajnji izraz ideala. Čoveku je bilo potrebno možda sto miliona godina da bi ga dosegao, a u samom času trijumfa, zauvek je okrenuo lena mašini. Ona je stigla do krajnje tačke i nadalje je večno mogla sama o sebi da se brine, služeći istovremeno svog tvorca.

Alvin se više nije pitao koja je od ovih utihlih, belih prikaza Centralni Kompjuter. Znao je da ih on sve obuhvata i da seže daleko izvan ove hale, uključujući u svoje biće i sve nebrojene ostale mašine u Diasparu, bile one pokretne ili nepomične. Kao što je i njegov vlastiti mizak predstavljao skup mnogo milijardi zasebnih ćelija, rasporenenih po zapremini prostora prečnika svega nekoliko centimetara, tako su i fizički elementi Centralnog Kompjutera bili razmešteni posvuda, uzduž i popreko Diaspara. U ovoj hali mogao se nalaziti samo uključnoisključni sistem posredstvom koga su sve raštrkane jedinice bile u menusobnoj povezanosti.

Neodlučan kuda da krene, Alvin je prešao pogledom preko velikih silaznih rampi i bešumne arene. Centralni Kompjuter zacelo zna da je on ovde, baš kao što je upućen i u sve ostalo što se zbiva u Diasparu; jedino mu je preostalo da sačeka njegova uputstva.

Sada već poznat, ali ipak zastrašujući glas bio je tako tih i blizak, da se Alvinu učinilo da ga niko iz njegove pratnje nije mogao čuti. „Poni dole levom rampom“, obratio mu se. „Posle ću te ja voditi.“