Grad i zvezde

Nije bilo ni traga parkovima ili otvorenim prostorima gde je mogla da buja vegetacija. Bio je to potpuno jalov svet i teško se mogla predočiti psihologija bića koja su ga nastanjivala. Ako je i naredna planeta istovetna sa ovom, zaključio je Alvin, odustaće od nasumičnog traganja.

Ali to nije bilo tako; u stvari, veća različitost nije se mogla zamisliti.

Ova planeta nalazila se bliže suncu i čak je i iz svemira bilo jasno da je na njoj toplo.

Delimično su je prekrivali niski oblaci, ukazujući da vode ima u izobilju, ali nije bilo traga okeanima. Isto tako, ništa nije govorilo o prisustvu inteligencije; napravili su dva kruga oko planete, ne primetivši nikakav artefakt. Čitava kugla, od polova do polutara, bila je optočena plaštom zelenila koje nije izgledalo nimalo privlačno.

„Mislim da ćemo morati da budemo veoma oprezni ovde“, reče Hilvar. „Ovaj svet je živ, a ne dopada mi se boja rastinja. Najbolje će biti da ostanemo u brodu i da uopšte ne otvaramo vazdušnu komoru.“

„Čak ni robota da ne šaljemo napolje?“

„Čak ni to. Vi ste zaboravili šta su bolesti; moj narod, doduše, zna kako da izine na kraj sa njima, ali sada smo daleko od kuće, a ovde možda ima opasnosti koje se ne mogu predvideti.

Mislim da je ovaj svet sasvim izvitoperen. Nekada je jamačno bio veliki vrt ili park, ali pošto je napušten, Priroda je ponovo zavladala njime. Nikada ne bi mogao biti ovakav da je sistem nastanjen.“

Alvin nije sumnjao da je Hilvar u pravu. U biološkom rasulu dole postojalo je nešto zlo, nešto negostoljubivo prema redu, i pravilnosti na kojima su se temeljili Lis i Diaspar. Tu je neprekidna borba besnela već milijardu godina; bilo je mudro kloniti se preživelih.

Oprezno su se spustili na veliku, ravnu ledinu, tako jednoobraznu da je njena zaravnjenost odmah izazivala podozrenje. Kotlina je bila oivičena višim terenom, potpuno obraslim drvećem, čija je visina mogla samo da se nagana; bilo je tako gusto zbijeno i tako prepleteno sa nižim šipražjem, da su mu stabla doslovce ostala zapretena. Oko vrha krošnji letela su mnogobrojna krilata stvorenja, koja su se kretala tako brzo da se nije moglo reći da li su posredi ptice, insekti ili možda nešto treće.

Tu i tamo, ponekom šumskom džinu uspevalo je da za nekoliko desetina stopa nadvisi svoje ratoborne susede, koji su na kratko sklopili savez da ga suzbiju nadole i da potru prednost koju je stekao. Bez obzira na činjenicu što je to bio bešumni rat, vonen odveć sporo da bi se uočio, postojao je sveprožimajući utisak nemilosrdnog, neizmirljivog sukoba.

Nasuprot tome, ravnica je izgledala mirna i lišena zbivanja. Bila je gotovo besprekorno vodoravna i kao prekrivena tanušnom, čvrstom travom. Lako su prodrli gotovo petnaest stopa u nju, nije bilo nikakvog traga životinjskom svetu, što se Hilvaru učinilo pomalo iznenanujućim. Možda se on prestrašeno povukao u veću dubinu, kada se brod spustio.

Lebdeli su iznad same ravnice, dok je Alvin pokušavao da ubedi Hilvara da nema nikakve opasnosti ako otvore vazdušnu komoru, a ovaj mu strpljivo objašnjavao osnovne pojmove o bakterijama, gljivama, virusima i mikrobima; Alvin je ove stvari teško mogao da sebi predoči, a još teže da ih dovede u vezu sa sobom. Rasprava je trajala već nekoliko minuta, kada su iznenada primetili neobičnu činjenicu. Sa video-ekrana, koji je samo trenutak ranije prikazivao šumu pred njima, najednom je nestala slika.

„Jesi li ga ti isključio?“ upita Hilvar, čiji je um, kao i obično, za delić sekunde bio brži od Alvinovog.

„Nisam“, uzvrati Alvin; osećao je kako su mu uz kičmu prostrujali ledeni žmarci pri pomisli na jedino moguće drugo objašnjenje. „Da li si ga ti isključio?“, upita robota.

„Nisam“, usledio je odgovor istovetan sa njegovim.

Sa uzdahom olakšanja Alvin je odbacio pomisao da je robot počeo da dela po vlastitoj volji, odnosno da su se suočili sa mehaničkom pobunom.

„Zašto onda na ekranu nema slike?“ upita.

„Kamere su zapretene.“

„Ne razumem“, reče Alvin smetnuvši za trenutak s uma da robot dela samo na odrenena narenenja ili pitanja. Odmah se pribrao i upitao: „Šta je prekrilo kamere?“

„Ne znam.“

Štura doslovnost robota mogla je ponekad više da razdraži od preopširnosti ljudi. Pre no što je Alvin stigao da nastavi sa ispitivanjem, Hilvar mu se obrati.

„Kaži mu da podigne brod... polako“, reče sa prizvukom hitnosti u glasu.

Alvin ponovi narenenje. Nije postojao osećaj kretanja; nikada ga nije bilo. A onda, lagano, slika se ponovo pojavila na video ekranu, mada je za trenutak bila zamućena i izvitoperena.

Ali ono što je pokazala kada se konačno razbistrila, bilo je dovoljno da završi raspravu oko spuštanja.