Grad i zvezde

Ravna kotlina više nije bila ravna. Neposredno pod njima obrazovalo se veliko ispupčenje sa otvorom na vrhu tačno na mestu iznad koga je brod lebdeo. Ogromne pseudopode sporo su se povijale preko pukotine, kao da su pokušavale da se ponovo domognu plena koji im je upravo utekao iz kandži. Dok su posmatrali u užasnutoj opčinjenosti, Alvin je za trenutak uočio pulsirajuće crveno ždrelo, urešeno bičolikim pipcima koji su skladno udaralil, uvlačeći sve što bi im se našlo u polju dohvata u raščepljenu čeljust.

Lišeno očekivane žrtve, stvorenje je polako utonulo u tle — i tek tada je Alvin shvatio da je cela ravnica, zapravo, samo pena na površini tromog mora.

„šta je ta... stvar?“ promuca on.

„Morao bih da se spustim dole i da je proučim, ako hoćeš da ti odgovorim na pitanje“, odvrati Hilvar strogo bukvalno. „Možda je posredi neka vrsta primitivne životinje, čak nekakav srodnik našeg prijatelja iz Šalmirana. Sigurno nije inteligentna, jer inače ne bi pokušala da pojede jedan svemirski brod.“

Alvin je osećao kako drhti, premda je znao da se nisu nalazili u opasnosti. Upitao se šta još leži dole, pod onim bezazlenim busnjem, koje ih je tako mamilo da izinu i potrče njegovom elastičnom površinom.

„Mogao bih provesti mnogo vremena ovde,“ reče Hilvar, očigledno pod utiskom onoga što je upravo video. „Evolucija je sigurno dovela do krajnje zanimljivih ishoda u ovakvim uslovima. I to ne samo evolucija već i devolucija, pošto su viši oblici života regradirali kada je planeta opustošena. Do sada je sigurno već uspostavljena ravnoteža i... ha, zar već odlaziš?“

Glas mu je zazvučao prilično tužno kada je primetio da se pod njima predeo udaljuje.

„Odlazim“, reče Alvin, „Video sam svet bez života i svet sa odveć mnogo života: ne znam koji mi se od njih manje dopada.“

Na visini od pet hiljada stopa iznad ravnice, planeta im je priredila poslednje iznenanenje.

Susreli su se sa flotilom velikih, mlohavim balona koji su se kretali niz vetar. Iz svake poluprozirne opne njihali su se grozdovi pipaka, obrazujući nešto što je doslovce ličilo na preokrenutu šumu. Izgledalo je da su to neke biljke, koje su, u naporu da umaknu surovom sukobu na površini, stekle sposobnost ovladavanja vazduhom. Nekim čudom prilagonavanja, naučile su da izdvajaju vodonik i da ga smeštaju u mehurove, što im je omogućilo da se podignu u srazmeran mir nižih slojeva atmosfere.

Menutim, ni ovde kao da nisu našle potpunu sigurnost. Njihove nadole okrenute stabljike i lišće bili su zagušeni čitavom faunom paukolikih životinjica, koje su jamačno provodile život lebdeći visoko iznad površine kugle u neprestanoj i sveopštoj borbi za opstanak na svojim samotnim vazdušnim ostrvima. Verovatno su s vremena na vreme imale nekakvih dodira sa tlom; Alvin je video kako se jedan od velikih balona iznenada sažeo i strmoglavio sa neba, dok mu je puknuta opna služila kao grubi padobran. Upitao se da li je posredi nesrećni slučaj ili deo životnog ciklusa ovih neobičnih entiteta.

Hilvar je spavao dok su se nalazili na putu ka novoj planeti. Iz nekog razloga koji im robot nije mogao objasniti, brod je išao polako — bar u porenenju sa brzinom kojom je premošćavao Vaseljenu — sada kada se nalazio unutar sistema Sedam Sunaca. Proteklo je gotovo dva časa pre no što su stigli do sveta koji je Alvin izabrao kao njihovo treće odredište; bio je pomalo iznenanen što jedno obično menuplanetno putovanje toliko traje.

Probudio je Hilvara kada su počeli da ulaze u atmosferu.

„Šta ćemo ovde?“ upita ga on pokazavši na video-ekran.

Pod njima se pružao sumoran predeo crne i sive boje, bez ikakvog znaka vegetacije ili bilo koga drugog neposrednog pokazatelja života. Ali posredni pokazatelji su bili tu; niska brda i plitke udoline bili su prošarani savršeno uobličenim polukuglama, od kojih su neke obrazovale složene simetrične poretke.

Prethodna planeta naučila ih je opreznosti; pošto su pažljivo razmotrili sve mogućnosti, ostali su da lebde visoko u atmosferi, poslavši dole robota da ispita okolnosti. Posredstvom njegovih očiju, videli su jednu polukuglu kako se približava, a onda je robot nastavio da obilazi na udaljenosti od samo nekoliko stopa oko potpuno glatke površine, bez ikakvih obeležja.

Nije bilo ni traga nekom ulazu, niti se na osnovu nečega mogla pretpostaviti svrha kojoj ova struktura služi. Bila je veoma velika: preko sto stopa visoka. Postojale su, doduše, i takve polukugle koje su dostizale još veću visinu. Posredi je bila zgrada ali nije bilo jasno kako se iz nje moglo izići ili u nju ući.

Posle izvesnog oklevanja, Alvin je izdao robotu narenenje da krene napred i dodirne kupolu. Na njegovo krajnje iznenanenje, ovaj je odbio da ga posluša. Ovo je stvarno bila pobuna — ili je bar tako izgledalo na prvi pogled.

„Zbog čega nećeš da uradiš ono što ti kažem?“ upita Alvin, kada se malo pribrao od zbunjenosti.

„Zabranjeno je“, usledi odgovor.

„Ali, ko je zabranio?“

„Ne znam“.

„Pa kako onda... ne, prenebregni ovo. Da li je to narenenje ugraneno u tebe?“

„Nije.“