Grad i zvezde

On je još verovao u sve čemu ga je Gospodar naučio; iako je video da obmanama izvodi čudesa i da vara svoje sledbenike, ove neugodne činjenice ipak nisu uticale na njegovu odanost. Posedovao je sposobnost, kao i mnogi ljudi pre njega, da uskladi dva protivrečna niza podataka.

Sada se vraćao svojim nezaboravljenim sećnjima do njihovog izvorišta. Gotovo izgubljena u sjaju Središnjeg Sunca, nalazila se bleda iskrica svetlosti, oko koje su kružili sićušni tračci još manjih svetova. Ogromno putovanje približilo se kraju; još samo malo, i znaće da li je ono preduzeto uzalud.

20.

Planeta kojoj su se približavali bila je udaljena svega nekoliko miliona milja i ličila je na predivnu kuglu višebojne svetlosti. Na njenoj površini nije moglo biti tame, jer dok bi se okretala ispod Središnjeg Sunca, preko neba bi joj se nizale jedna za drugom ostale zvezde.

Alvin je sada jasno razabrao značajne reči koje je Gospodar izgovorio na samrti: Divno je posmatrati raznobojne senke na planetama večne svetlosti.

Sada su se nalazili tako blizu, da su mogli uočiti kontitnente, okeane i tananu izmagalicu atmosfere. Postojalo je, menutim, nešto zbunjujuće u vezi sa linijama obale i oni ubrzo shvatiše da je podela izmenu kopna i vode neobično pravilna. Kontineti planete nisu bili onakvi kakvim ih je Priroda uobličila: ali preoblikovanje jednog sveta jamačno je moralo biti tričav zadatak za one koji su sazdavali njena sunca!

„Ovo uopšte nisu okeani!“ uzviknu Hilvar iznenada. „Pogledaj, na njima postoje neke šare!“

Tek kada je planeta postala bliža, Alvin je jasno uočio šta mu je prijatelj imao na umu.

Razabrao je tanušne pruge i linije duž ivica kontinenata, prilično unutar onoga što je on držao da su granice mora. Prizor ga je ispunio iznenadnom sumnjom, pošto je odveć dobro razumeo značenje ovih linija. Jednom ih je već video u pustinji oko Diaspara i one su mu stavile do znanja da je putovanje bilo uzaludno.

„Ova planeta je suva kao Zemlja“, reče on tupo. „Sva voda je nestala sa nje: one šare predstavljaju slana korita isparelih mora.“

„Oni nikada ne bi dopustili da se to dogodi“, uzvrati Hilvar. „Uostalom, mislim da smo i te kako zakasnili.“

Njegovo razočarenje bilo je tako gorko, da Alvin nije našao reči kojima bi nastavio razgovor; u tišini je zurio u veliki svet pod sobom. Upečatljivom sporošću, planeta se okretala ispod broda, dok joj se površina veličanstveno podizala njima u susret. Konačno su mogli da razaznaju zdanja: sićušne bele okorine nalazile su se svuda, izuzev po okeanskim koritima.

Jednom je ovaj svet bio Središte Vaseljene. Sada je utihnuo, vazduh je bio prazan, a na tlu se nije primećivao ni trag nekog pokreta koji bi govorio o životu. Pa ipak, brod je i dalje svrhovito klizio iznad smrznutog kamenog mora — mora koje se tu i tamo nabiralo u velike talase što su prkosili večnosti.

A onda se brod zaustavio, kao da je robot stigao do samog izvorišta svojih sećanja. Ispod njih se nalazio stub od snežnobelog kamena, uzdižući se iz središta jednog ogromnog, mramornog amfiteatra. Alvin je malo sačekao; a onda, pošto je mašina ostala nepomična, upravio ju je ka zemlji, blizu podnožja stuba.

Sve do tog trenutka, Alvin se nadao da će pronaći život na planeti. Nada je iskopnila istog časa kada se vazdušna komora otvorila. Nikada ranije u životu, čak ni u pustoši Šalmirana, on se nije obreo u tako mrkloj tišini. Na Zemlji je uvek postojalo brujanje glasova, vreva živih bića ili hujanje vetra. Ovde nije bilo ni pomena od toga, niti će ikada više biti.

„Zbog čega si nas doveo ovamo?“ upita Alvin. Odgovor ga je malo zanimao, ali inercija istraživanja i dalje ga je gonila napred, iako je izgubio svaku volju da to nastavi.

„Gospodar je pošao odavde“, uzvrati robot.

„Pomislio sam da će to biti objašnjenje“, reče Hilvar.

„Zar ne vidiš svu ironiju te činjenice? Otisnuo se u nemilosti sa ovog sveta, a pogledaj kakav su mu spomenik podigli!“

Veliki kameni stub bio je možda stotinu puta viši od čoveka i stajao je postavljen u metalnom krugu malo uzdignutom iznad nivoa ravnice. Nije imao nikakva obeležja ni natpise.

Koliko su se samo hiljada ili miliona godina, upita se Alvin, Gospodarevi sledbenici okupljali ovde da mu odaju počast? Da li su ikada saznali da je umro u izgnanstvu na dalekoj Zemlji?

Sada je to bilo svejedno. Gospodara i njegove sledbenike prekrio je veo zaborava.

„Hajde napolje“, požuri ga Hilvar, pokušavši da povrati Alvina iz stanja potištenosti.

„Prevalili smo pola Vaseljene da bismo videli ovo mesto. Možeš valjda još toliko snage da smogneš da izineš iz broda.“

Gotovo protiv volje, Alvin se osmehnu i krenu za Hilvarom kroz vazdušnu komoru. Kada se obreo napolju, ponovo je malo živnuo duhom. Iako je ovaj svet mrtav, on jamačno sadrži mnoštvo zanimljivosti, mnoštvo koje će mu pomoći da razreši neke od tajni prošlosti.