Grad i zvezde

Alvinova mašta brzo je upotpunila pojedinosti u pogledu kojih on, menutim, nikada nije mogao biti sasvim siguran. Nije uopšte sumnjao da je Hilvarova analiza u osnovi tačna i da je neko botaničko čudovište, koje se možda kretalo odveć sporo da bi se to primetilo, odista vodilo puževsku ali neumornu borbu protiv barijere koja ga je sputavala.

Možda je još živo, posle veoma mnogo vremena, i slobodno tumara površinom ove planete. Bilo bi, menutim, beznadežno dati se u potragu za njim, pošto bi to značilo prokrstariti uzduž i popreko čitavu kuglu. Nasumice su ispitali nekoliko kvadratnih milja oko procepa i pronašli jedno veliko kružno polje rošavosti, prečnika gotovo pet stotina stopa, gde se stvorenje očigledno zaustavilo da bi se nahranilo — ukoliko se ova reč mogla primeniti na organizam koji je na neki način crpeo hranljive sastojke iz čvrste stene.

Kada su ponovo uzleteli u svemir, Alvin je osetio kako ga ophrvava neobičan zamor.

Video je tako mnogo, ali je naučio sasvim malo. Bilo je mnoštvo čudesa na svim planetama, ali ono za čim je tragao nestalo je veoma davno. Znao je da ne bi imalo svrhe obići i ostale svetove Sedam Sunaca. Ako u Vaseljeni još postoje razumna bića, kuda da krene u potragu za njima? Bacio je pogled prema zvezdama raštrkanim poput prašine preko video-ekrana, shvativši da vreme koje mu je preostajalo ipak nije dovoljno da ih sve istraži.

Snažnije nego ikada ranije, počeo je da ga obuzima osećaj usmljenosti i potištenosti.

Konačno mu je postao jasan strah Diaspara od ogromnih prostranstava Vaseljene, užas koji je nagnao njegov narod da se zbije u mali mikrokosmos svog grada. Bilo je teško poverovati da su, posle svega, oni bili u pravu.

Okrenuo se prema Hilvaru, tražeći neku potporu. Ali Hilvar je nepomično stajao, čvrsto stisnutih pesnica i sa staklastim pogledom u očima. Glava mu je bila nagnuta na jednu stranu; činilo se da nešto osluškuje, naprežući sva čula ka praznini oko njih.

„Šta je?“ upita žurno Alvin. Morao je da ponovi pitanje da bi Hilvar obratio pažnju na njega. I dalje je zurio u ništavilo kada je najzad odgovorio.

„Nešto dolazi“, reče polako. „Nešto što ne razumem.“

Alvinu se učinilo da je u kabini najednom postalo veoma hladno i da su košmari njegove rase o Osvajačima naprasno vaskrsli u svoj svojoj užasnosti. Uz napor volje koji mu je iscrpeo gotovo svu snagu, uspeo je da odagna paniku iz uma.

„Je li prijateljsko?“ upita. „Da li da naredim povratak na Zemlju?“

Hilvar nije odgovorio na prvo pitanje, već samo na drugo. Glas mu je bio sasvim slab, ali nije odavao nikakav znak uznemirenosti ili straha. Pre je sadržao veliku začunenost i radoznalost; to sa čime se susreo bilo je tako iznenanuujuće da nije imao kada da se bakće Alvinovim brižnim raspitivanjem.

„Zakasnio si“, reče. „Već je ovde.“

Galaksija se mnogo puta okrenula oko vlastite ose od kada se svest prvi put začela u Vanomondu. Tek nejasno se prisećao tih ranih epoha i bića koja su bdela nad njim — ali još je dobro pamtio potištenost koja ga je obuzela pošto su ona otišla i ostavila ga samog menu zvezdama. U potonjim vekovima, on je lutao od sunca do sunca, polako razvijajući i povećavajući svoje moći. Nekada je sanjao o tome da ponovo sretne one koji su pomogli njegovo ronenje iako je taj san u menuvremenu prilično izbledeo, ipak nije sasvim nestao.

Na bezbroj svetova pronašao je tragove koje je život ostavio za sobom, ali razum je otkrio samo jednom: menutim, od Crnog Sunca pobegao je glavom bez obzira. Vaseljena je, srećom, veoma velika, a traganje jedva da je počelo.

Bez obzira na to što je poticao sa velike udaljenosti u prostoru i vremenu, džinovski prasak energije iz srca Galaksije dopro je do Vanamonda kroz napon svetlosnih godina. Sasvim se razlikovao od zračenja zvezda, pojavivši se u njegovom polju svesti isto tako nenadano kao i trag meteora na vedrom noćnom nebu. Vanamond se vinuo kroz prostor i vreme ka njemu, ka poslednjem trenu njegovog postojanja, odbacivši od sebe što je bolje umeo mrtvo, nepromenljivo ustrojstvo prošlosti.

Dugačko, metalno obličje, beskrajno složenog sklopa, izgledalo mu je nedokučivo, pošto mu je bilo u podjednakoj meri strano kao i gotovo sve stvari fizičkog sveta. Još je imalo oko sebe oreol energije koji ga je prizvao kroz Vaseljenu, ali to ga sada više nije zanimalo.

Pažljivo, uz tananu snebivljivost divlje životinje koja se priprema za let, hitnuo se ka dva uma koja je otkrio.

Istog časa je shvatio da je njegovo dugo traganje najzad urodilo plodom.

Alvin je zgrabio Hilvara za ramena i žestoko ga prodrmao, nastojeći da ga povrati u stvarnost.

„Reci mi šta se dogana!“ zavapi. „Šta želiš da uradim?“

Odbludeli, neodreneni pogled polako se izgubio iz Hilvarovih očiju.

„Još mi nije jasno“, reče, „ali nema mesta bojazni u to sam siguran. Ma šta da je posredi, neće nam nauditi. Izgleda samo... radoznalo.“