Grad i zvezde

Alvin je upravo zaustio da odgovori, kada ga je iznenada prožeo osećaj različit od svih koje je iskusio ranije u životu. Izgledalo je da mu se telom širi nekakva topla, titrava jara; trajalo je samo nekoliko sekundi, ali kada se okončalo, on više nije bio samo prenašnji Alvin.

Nešto je delilo njegov mozak, preklapajući ga kao što bi jedan krug delimično prekrio drugi.

Takone je bio svestan velike brzine Hilvarovog uma, koga je isto tako obuzelo neobično stvorenje što se spustilo na njih. Osećaj je pre bio neobičan nego prijatan: tek posredstvom njega, Alvin je prvi put naslutio pravu telepatiju: sposobnost koja je kod njegovog naroda toliko zakržljala da se sada mogla koristiti jedino za upravljanje mašinama.

Alvin se smesta pobunio kada je Seranis pokušala da mu zaposedne um, ali ovom nametanju nije se usprotivio. To bi bilo uzaludno, a sada je znao da ovo stvorenje, ma šta inače bilo, nije neprijateljski raspoloženo. Opustio se, prihvativši bez otpora činjenicu da mu nesravnjivo veća inteligencija od njegove istražuje um. Ovo uverenje, menutim, nije bilo sasvim tačno.

Vanamondu je odmah bilo jasno da je jedan od dva uma znatno predusretljiviji i prijemčiviji od drugog. Mogao je da kaže da ih je njegovo prisustvo ispunilo čunenjem, što ga je veoma iznenadilo. Bilo je gotovo neverovatno da su oni mogli da zaborave, zaboravnost, kao i smrtnost, nalazila se izvan mogućnosti poimanja Vanamonda.

Saobraćanje je bilo veoma teško; većina misaonih slika njihovih umova izgledala je tako neobična da on gotovo ništa nije prepoznao. Začudio ga je i pomalo uplašio sklop straha od Osvajača koji se stalno ponavljao; podsetio ga je na ono što je sam iskusio kada mu je Crno Sunce prvi put ušlo u polje saznanja.

Ali oni nisu znali ništa o Crnom Suncu; konačno, i njihova pitanja počela su da mu se uobličuju u svesti.

„Šta si ti?“

Dao je jedini odgovor koji je mogao.

„Ja sam Vanamond.“

Usledila je pauza (koliko je samo potrebno njihovim mislima da se ustroje!), a onda je pitanje bilo ponovljeno. Nisu ga razumeli; to je bilo čudno, pošto mu je jamačno njihova vrsta dala ime, zaprevši ga menu sećanja na njegovo ronenje. Tih sećanja bilo je tek pregršt i ona su nenadano počinjala u jednoj odrenenoj tački vremena, ali su zato izgledala kristalno jasna.

Ponovo su mu do svesti doprle njihove slabašne misli.

„Gde su ljudi koji su sazdali Sedam Sunaca? Šta se dogodilo sa njima?“

Nije to znao; gotovo da mu nisu poverovali, a razočaranje koje ih je obuzelo došlo je oštro i jasno preko provalije koja je razdvajala njihove umove od njegovog. Ali bili su strpljivi, a on voljan da im pomogne, pošto im se predmet traganja podudarao; osim toga, u njima je stekao prve prijatelje od početka svog postojanja.

U toku čitavog dotadašnjeg života Alvin ni u snu nije slutio da će doživeti tako neobično iskustvo, kao što je bio ovaj bešumni razgovor. Nije se moglo očekivati da će on biti nešto više od pukog posmatrača, pošto se nije ustezao da prizna, čak i pred samim sobom, da je Hilvarov um u nekim pogledima znatno moćniji od njegovog. Preostalo mu je samo da čeka i da se čudi, poluošamućen od bujice misli koja je kuljala odmah iza granice njegove moći poimanja.

Bled i napregnut, Hilvar je iznenada prekinuo kontakt i okrenuo se ka prijatelju.

„Alvine“, reče veoma umornim glasom. „Ima nešto čudno ovde. Uopšte mi nije jasno.“

Ove reči su malo uspokojile Alvinovo poljuljano samopoštovanje; osećanja su mu se sigurno očitovala na licu, pošto se Hilvar blagonaklono nasmeja.

„Ne mogu da ustanovim šta je ovaj... Vanamond...“ nastavi on. „Posredi je stvorenje koje raspolaže ogromnim znanjem, ali izgleda da mu je inteligencija prilično niska. Razume se“, dodade, „njegov um je možda drugačijeg reda, tako da ga mi ne možemo razumeti, ali nešto mi govori da to nije pravo objašnjenje.“

„Dobro, šta si saznao?“ upita Alvin pomalo nestrpljivo. „Zna li on bilo šta o Sedam Sunaca?“

Hilvarov um i dalje je izgledao veoma odsutan.

„Sazdale su ih mnoge rase, uključujući tu i našu“, reče zamišljeno. „On može da mi pruži ovakve činjenice, ali izgleda da ne shvata njihovo značenje. Mislim da je svestan prošlosti, ali da nije u stanju da je rastumači. Sve što se ikada dogodilo kao da je zbrkano u njegovoj svesti.“

Za trenutak je odsutno zastao, a onda mu se lice ozari.

„Samo nam jedno preostaje; na neki način moramo odvesti Vanamonda na Zemlju kako bi ga proučili naši filosofi.“

„Da li će to biti bezbedno?“ upita Alvin.

„Hoće“, odgovori Hilvar, pomislivši kako je poslednja prijateljeva opaska bila nesvojstvena za njega. „Vanamond je prijateljski raspoložen. Čak i više od toga, u stvari; veoma je blagonaklon.“

Istog trena, jedna pomisao koja je već dugo titrala na samom rubu Alvinove svesti najednom mu je jasno blesnula pred očima. Setio se Krifa i svih malih životinja koje su neprestano bežale, što je razljućivalo ili uzhemiravalo Hilvarove prijatelje. Takone mu je pao na pamet — kako je sada samo daleko izgledao! — zoološki cilj njegovog pohoda u Šalmiran.

Hilvar je pronašao novog mezimca.

22.