Grad i zvezde

Jeseraku je palo na um da bi ova konferencija izgledala sasvim nezamislivo do pre svega nekoliko dana. Šest posetilaca iz Lisa sedelo je naspram Veća, za stolom postavljenim preko otvorenog kraja potkovice. Postojala je izvesna ironija u sećanju da je ne tako davno Alvin stajao na istom mestu i saslušao odluku Veća da Diaspar mora ponovo biti zatvoren od sveta.

Sada je svet uz odmazdu prodro unutra — i to ne samo svet, već i Vaseljena.

Veće je već bilo promenjeno. Nedostajalo je čak pet njegovih članova. Oni nisu bili u stanju da se suoče sa odgovornostima i problemima što su ih sada čekali i zato su radije krenuli Kedronovim stopama. To je dokaz, pomislio je Jeserak, da je Diaspar propao, ako toliko njegovih žitelja nije u stanju da prihvati prvi izazov u mnogo miliona godina. Više hiljada granana već je pobeglo u kratak zaborav Banki Sećanja, sa nadom da će kriza proći kada se probude i da će Diaspar ponovo biti onaj stari. Ali čekalo ih je razočarenje.

Jeserak je uzet da popuni jedno upražnjeno mesto u Veću. Iako je postojala izvesna podozrivost prema njemu, s obzirom na to da je bio zadužen kao Alvinov staratelj, njegovo prisustvo očigledno je bilo od suštinske važnosti, tako da niko nije predložio izuzeće. Sedeo je na jednom kraju stola oblika potkovice, u položaju koji mu je obezbenivao neke pogodnosti.

Ne samo što je mogao da proučava profile posetilaca, već je bio u prilici da vidi i lica svojih kolega većnika, čiji su izrazi bili veoma poučni.

Nije više postojao ni tračak sumnje da je Alvin bio u pravu i Veće je polako shvatalo ovu neprijatnu istinu. Izaslanici iz Lisa bili su u stanju da misle znatno brže od najizvrsnijih umova Diaspara. No, to nije bila njihova jedina prednost, pošto su takone ispoljili izuzetno visok stepen usaglašenosti, za koji je Jeserak pretpostavljao da predstavlja plod njihovih telepatskih moći. Upitao se da li čitaju misli Većnika, ali je zaključio da ne bi prekršili svečano obećanje bez koga bi ovaj skup bio nemoguć.

Jeserak nije mislio da je ostvaren neki veliki napredak; u stvari, uopšte mu nije bilo jasno kako bi se do tako nečeg moglo doći. Veće, koje je jedva prihvatilo postojanje Lisa, i dalje nije bilo sposobno da shvati šta se dogodilo. Ali jasno je bilo zaplašeno, što je verovatno bio slučaj i sa posetiocima, premda je njima uspevalo da umešnije prikriju strah.

Sam Jeserak nije bio toliko užasnut koliko je očekivao; strah je i dalje postojao u njemu, ali sad se najzad suočio sa njim. Jedan deo Alvinove nehajnosti — ili možda hrabrosti? — počeo je da mu menja nazore i otvara nova obzorja. Nije verovao da će ikada biti u stanju da zakorači izvan zidina Diaspara, ali sada je najzad razumeo poriv koji je nagonio Alvina da to preduzme.

Predsednikovo pitanje zateklo ga je odsutnog duhom, ali on se brzo pribrao.

„Mislim“, reče, „da je posredi puki slučaj što se ova okolnost nije ranije ukazala. Znamo da je bilo četrnaest prethodnih Jedinstvenih, a u zalenu njihovog stvaranja sigurno je stajao neki odrenen plan. Čini mi se da je taj plan trebalo da obezbedi da Lis i Diaspar ne ostanu večno razdvojeni. Alvin se pobrinuo za to, ali je u isti mah učinio nešto što sumnjam da se nalazilo u prvobitnoj shemi. Može li Centralni Kompjuter da potvrdi ovo?“

Bezlični glas odmah je uzvratio.

„Većnik zna da ja ne mogu da komentarišem uputstva koja su mi dali moji tvorci.“

Jeserak je prihvatio blagi ukor.

„Ma kakav bio uzrok, činjenice se ne mogu osporavati. Alvin se otisnuo u svemir. Kada se vrati, možete ga sprečiti da ponovo ode, premda sumnjam da bi vam tako nešto pošlo za rukom, s obzirom na to da je on u menuvremenu sigurno mnogo naučio. A ako se dogodilo ono čega se bojite, ne postoji više ništa što bismo mogli preduzeti. Zemlja je sasvim bespomoćna, kao što je bila milionima vekova.“

Jeserak je zastao i bacio pogled duž stolova. Njegove reči nikome se nisu dopale, ali on to nije ni očekivao.

„Pa ipak, ne vidim zbog čega bismo bili uzbuneni. Zemlja sada nije u nimalo većoj opasnosti nego što je uvek bila. Zašto bi dva čoveka u jednom malom brodu ponovo srušila na nas srdžbu Osvajača? Ako hoćemo da budem pošteni prema samima sebi, moramo priznati da su Osvajači mogli da unište naš svet još veoma davno.“

Zavladala je tišina neodobravanja. Bila je to jeres, a i sam bi je Jeserak nekada bio osudio kao takvu.

Podigavši vene, Predsednik je uzeo reč.

„Zar ne postoji predanje da su Osvajači poštedeli Zemlju samo pod uslovom da Čovek više nikada ne ode u kosmos? A sada smo prekršili taj uslov.“

„Predanje, da“, reče Jeserak. „Mnoge stvari prihvatamo zdravo za gotovo, a ovo je jedna od njih. Menutim, ne postoji nikakav dokaz. Izgleda mi neverovatno da nešto što je tako važno ne bi bilo zabeleženo u sećanja Centralnog Kompjutera, pa ipak on nema pojma o tom paktu. Raspitao sam se o tome, premda samo kod informacionih mašina. Veće može da postavi pitanje neposredno.“

Jeserak nije video zašto bi rizikovao drugu opomenu zbog zakoračenja na zabranjenu teritoriju i zato je sačekao Predsednikov odgovor.