Grad i zvezde

Otvorio je vrata beskraja, a onda osetio strahopoštovanje — čak i preplašenost — pred onim što je učinio. Za vlastito dobro, morao je da se vrati u sićušan, poznati svet Diaspara i da potraži njegovo okrilje, dok bude svodio račune svojih snova i stremljenja. Bilo je tu ironije; onaj ko je prezreo grad da bi pohrilio ka zvezdama, sada se vraćao kući kao zaplašeno dete koje beži u majčine skute.

23.

Diaspar nije bio baš zadovoljan što ponovo vidi Alvina. Grad je i dalje bio uzavreo, poput neke džinovske košnice koja je žestoko uzdrmana štapom. Još se nevoljno suočavao sa stvarnošću, ali oni koji su odbijali da priznaju postojanje Lisa i spoljnjeg sveta nisu više imali gde da se sakriju. Banke Sećanja prestale su da ih primaju; oni koji su pokušali da pobegnu u snove i da potraže pribežište u budućnosti sada su uzalud odlazili u dvoranu stvaranja.

Rastačući, hladni plamen nije ih čekao, tako da se nisu mogli probuditi, sa ispranim umovima, sto hiljada godina dalje niz reku vremena. Nikakve molbe upućene Centralnom Kompjuteru nisu vredele, niti je on objašnjavao razloge onoga što je činio. Neuspele pribeglice morale su da se tužno vrate u grad i da otvoreno pogledaju u oči problemima svog vremena.

Alvin i Hilvar spustili su se na periferiju parka, nedaleko od Većnice. Sve do poslednjeg trenutka Alvin nije bio siguran da li će mu uspeti da uvede brod u grad kroz štitnike koji su ogranivali njegovo nebo od spoljenjg sveta. Nebeski svod Diaspara, kao i sve drugo u vezi sa njim, bio je veštački, ili bar dobrim delom takav. Noć, sa svojim zvezdanim podsetnicima na sve ono što je Čovek izgubio, nikada nije smela da ugmiže u grad; on je takone bio zaštićen od oluja koje su ponekad besnele pustinjom, ispunjavajući vazduh pokretnim zidovima peska.

Nevidljivi stražari pustili su Alvina da prone i kada se Diaspar raspostro pod njim, on je najzad shvatio da se vratio kući. Ma koliko snažno osećao zov Vaseljene i svih njenih tajni, on je tu ronen i tu pripada. Grad ga nikada nije zadovoljavao, ali on bi mu se uvek vraćao.

Prevalio je pola puta kroz Galaksiju da bi shvatio ovu jednostavnu istinu.

Gomila se okupila još pre no što se brod spustio i Alvin se upitao kako će ga primiti njegovi sugranani, sada kada se vratio. Posmatrajući video-ekran pre no što će otvoriti vazdušnu komoru, lako je mogao razabrati njihova lica. Preovlanujuće osećanje kao da je bila radoznalost . Nešto što je samo po sebi bilo novo u Diasparu. Sa njom je bila izmešana zebnja, pošto su se mestimično mogli uočiti nepogrešivi znaci straha. Kao da nema nikog, pomisli Alvin pomalo sumorno, ko se radovao njegovom povratku.

S druge strane, za Veće je on sigurno bio dobrodošao, premda ne iz čisto prijateljskih pobuda. Iako je on izazvao ovu krizu, niko osim njega nije mogao da pruži činjenice na kojima će se temeljiti buduća politika. Bio je saslušan sa velikom pažnjom, dok je opisivao let do Sedam Sunaca i susret sa Venamondom. Onda je odgovarao na mnogobrojna pitanja, sa strpljivošću koja je verovatno iznenadila njegove sagovornike. Ubrzo je otkrio da ih najviše tišti strah od Osvajača, iako uopšte nisu pominjali to ime; bili su očigledno nesrećni kada je on neposredno izišao na sredu sa tim problemom.

„Ako se Osvajači još nalaze u Vaseljeni“, reče Alvin Veću, „onda sam ih ja jamačno morao sresti u samom njenom središtu. Ali u sistemu Sedam Sunaca ne postoji razuman život; mi smo to već pogodili pre no što nam je Venamond potvrdio. Smatram da su Osvajači otišli veoma davno; Venamond, koji je u najmanju ruku star isto koliko i Diaspar, sasvim sigurno ne zna ništa o njima.“

„Palo mi je nešto na um“, reče iznenada jedan od većnika. „Možda je Venamond potomak Osvajača, na neki način koji je sada izvan naše moći poimanja. Zaboravio je svoje poreklo, ali to ne znači da jednoga dana ne bi ponovo mogao da bude opasan.“

Hilvar, koji je bio prisutan samo kao posmatrač, nije sačekao na dopuštenje da govori. Bilo je to prvi put da ga je Alvin video ljutitog.

„Venamond je pogledao u moj um“, reče, „a i ja sam malo zavirio u njegov. Moji sunarodnici već su mnogo naučili o njemu, premda još nisu otkrili šta je on zapravo. Ali jedno je izvesno: prijateljski je raspoložen i bilo mu je drago što nas je pronašao. Nemamo ga se zbog čega bojati.“

Zavladala je kratka tišina posle ovog istupa i Hilvar je odahnuo sa pomalo smetenim izrazom lica. Bilo je uočljivo da je napetost popustila u Većnici, kao da se neki tmurni oblak podigao sa duhova prisutnih. Razume se, Predsednik nije izvršio svoju dužnost i prekorio Hilvara zbog ovog upada.

Dok je slušao raspravu, Alvin je uočio da u Veću postoje tri vrste mišljenja. Konzervativci, koji su bili u manjini, još su gajili nadu da časovnik može da krene unazad i da se nekako ponovo može uspostaviti stari poredak. Protiv svake zdrave pameti, oni su se uzdali da je moguće ubediti Diaspar i Lis da ponovo zaborave jedno na drugo.