Grad i zvezde

Oh, nismo mi to prvi učinili: ali smo prvi obavili taj posao tako sveobuhvatno. Preuredili smo i ljudski duh, lišivši ga stremljenja i plamenih strasti, što je trebalo da zajamči zadovoljavanje ovim novim svetom.

Bilo je potrebno hiljadu godina da se podigne grad, sa svim njegovim mašinama. Kada je svako od nas obavio svoj zadatak, mozak mu je bio ispran od svih sećanja, a na mesto njih su uneta lažna; zatim je ovaj novi identitet uskladišten u gradske vodove, gde je ostao sve dok nije kucnuo čas da ponovo bude prizvan u postojanje.

I tako je konačno došao dan kada u Diasparu više nije bilo nijednog živog čoveka; postojao je samo Centralni Kompjuter, koji je izvršavao narenenja što su mu bila ugranena i kontrolisao Banke Sećanja, gde smo mi spavali. Niko više nije imao nikakve veze sa prošlošću i tog trenutka počela je istorija.

Po unapred odrenenom sledu, jedan za drugim bili smo prizivani iz vodova pamćenja i ponovo dobijali telesni oblik. Poput neke mašine koja je tek sazdana i po prvi put stavljena u pogon, Diaspar je počeo da sprovodi u delo dužnosti za koje je bio programiran.

Pa ipak, neki od nas gajili su od samog početka izvesne sumnje u celu zamisao. Večnost je veoma dugo vreme; shvatili smo rizik koji je donosilo zatvaranje svih izlaza i nastojanje da se potpuno ogradimo od Vaseljene. Nismo mogli prkositi težnjama naše kulture, tako da smo delali u tajnosti, unoseći samo neophodna preinačenja.

Jedinstveni su predstavljali naš izum. Oni bi se pojavljivali u dugim razmacima i ustanovljavali bi, ukoliko bi im to okolnosti dopustile, da li izvan Diaspara postoji nešto što bi zavrenivalo uspostavljanje kontakta. Ni u snu nismo pretpostavljali da će biti potrebno toliko vremena da bi jedan od njih uspeo, ali ni da će taj uspeh biti toliko veliki.“

Iako su mu bile isključene kritičke sposobnosti, što je suštinska osobenost sna, Jeserak se ipak u magnovenju zapitao odakle Jarlan Zej zna o svim tim stvarima koje su se dogodile milijardu godina posle njegovog doba. To ga je veoma zbunilo... više nije znao gde se nalazi u vremenu i prostoru.

Putovanje se približavalo kraju; zidovi tunela nisu više promicali pored njih vrtoglavom brzinom. Jarlan Zej je počeo da govori žurnim glasom, koji nije trpeo prigovore, što se prethodno nije dogodilo.

„Prošlost je gotova; mi smo obavili naš posao, po dobro ili zlo, i to je sada završeno. Kada si stvoren, Jeserače, tebi je usanen strah od spoljnog sveta, i prinuda da ne izlaziš iz grada; te osobine deliš sa svim žiteljima Diaspara. Sada znaš da je taj strah neosnovan, da ti je veštački nametnut. Ja, Jarlan Zej, koji sam ti ga usadio, sada te oslobanam njegovog ropstva. Da li razumeš?“

Sa poslednjim rečima, glas Jarlana Zeja postajao je sve zvučniji i zvučniji, sve dok nije počeo da odjekuje odasvud. Podzemno vozilo u kome je jurio zamutilo se i ustreptalo oko Jeseraka, kao da mu se san bližio kraju. Pa ipak, dok je prizor bledeo, on je i dalje čuo taj premoćan glas kako mu bubnji po mozgu: više se ne bojiš Jeserače. Više se ne bojiš.

Pohrlio je u susret budnosti, poput ronioca koji se uspinje iz okeanskih dubina natrag na površinu mora. Jarlan Zej je nestao, ali usledilo je neobično menustanje, u kome je čuo kako ga ohrabruju glasovi koje je poznavao, ali koje nije mogao da prepozna; osetio je kako ga prijateljske ruke obujmljuju, a onda ga je, poput hitre zore, ponovo obavila stvarnost.

Otvorio je oči i ugledao kako Alvin, Hilvar i Geran brižno stoje oko njega. Ali nije obratio pažnju na njih; um su mu preplavila čudesa koja su se pružala unaokolo: bila je to panorama šuma i reka, povrh koje se prostirao plavi svod otvorenog neba.

Bio je u Lisu; i nije se bojao.

Niko ga nije uznemiravao, dok mu se bezvremeni trenutak zauvek utiskivao u um.

Konačno, kada se sasvim uverio da je sve oko njega stvarno, okrenuo se ka prijateljima.

„Hvala, Gerane“, reče. „Nikada nisam verovao da ćeš uspeti.“

Osećajući se veoma zadovoljan samim sobom, psiholog je vršio tanana podešavanja na malom urenaju koji je lebdeo u vazduhu pored njega.

„Zadao si nam nekoliko brižnih trenutaka“, primeti on. „Jednom ili dva puta zaustio si da postaviš pitanja na koje se logički ne bi moglo odgovoriti, tako da sam se pobojao da ću morati da prekinem seansu.“

„Pretpostavimo da me Jarlan Zej nije ubedio; šta bi onda preduzeo?“

„Zadržali bismo te u nesvesnom stanju, a zatim vratili u Diaspar, gde bi mogao prirodno da se probudiš, uopšte ne znajući da si bio u Lisu.“

„A ona slika Jarlana Zeja koju si mi uneo u um... koliko je bilo istine u njegovim rečima?“

„Uglavnom sve, pretpostavljam. Znatno sam se više brinuo da moja mala saga deluje ubedljivo, a ne da bude istorijski tačna, ali Kalitraks ju je ispitao i nije pronašao nikakvu grešku. Ona je u svakom slučaju saglasna sa svim onim što znamo o Jarlanu Zeju i poreklu Diaspara.“

„Sada, dakle, odista možemo otvoriti grad“, reče Alvin. „To će možda poprilično potrajati, ali na kraju ćemo biti u stanju da potremo onaj strah, tako da će svako ko bude želeo moći da ode iz Diaspara.“