Grad i zvezde

Ovde počinje jedna tajna, tajna koju nikada nećemo moći da odgonetnemo, pošto Venamond nije u stanju da nam pomogne. Sve što znamo to je da je Carstvo uspostavilo kontakt sa... nečim... veoma neobičnim i veoma velikim, daleko na samoj zakrivljenosti Kosmosa, sasvim na drugom kraju svemira. Možemo samo da naganamo šta je to bilo, ali njegov zov sadržao je neizmernu hitnost i neizmerno obećanje. U toku veoma kratkog vremenskog razdoblja, naši preci i ostale rase koje su ih sledile otisnule su se na put kojim mi ne možemo poći. Venamondove misli ograničene su rubovima Galaksije, ali posredstvom njegovog uma videli smo početke te velike i tajanstvene pustolovine. Ovde je slika koju smo rekonstruisali; sada ćete pogledati više od milion godina u prošlost...“

Bleda utvara minule slave, točak Galaksije koji se lagano okreće, lebdeo je u ništavilu.

Celom njegovom dužinom pružao se veliki prazan procep koji je ‘Ludi Um’ zapravo — rana koju će u potonjim razdobljima ispuniti nanosi zvezda. Ali oni nikada neće zameniti iščezli sjaj.

Čovek se spremao da napusti Vaseljenu, kao što je jednom davno napustio matični svet. I ne samo Čovek, već i hiljade drugih rasa koje su zajedno sa njim podizale Carstvo. Bile su okupljene na rubu Galaksije, čija je cela debljina stajala izmenu njih, dok im se cilj krio negde u budućnosti.

Sabrale su flotu pred kojom je čak i mašta postajala ništavna. Admiralski brod bila su sunca, a male lane planete. Čitavo zvezdano jato, sa svim svojim sunčevim sistemima i njihovim uskomešanim svetovima, trebalo je da bude lansirano preko beskraja.

Veliki plameni mlaz šiknuo je kroz srce Vaseljene, odskačući sa zvezde na zvezdu. U jednom trenu vremena zgaslo je hiljadu sunaca, predavši svoju energiju čudovišnom obličju koje se vinulo duž ose Galaksije, hitajući ka džinovskoj provaliji...

„I tako je Carstvo otišlo iz naše Vaseljene, da bi negde drugde potražilo svoju sudbinu.

Kada njegovi naslednici, čiste mentalnosti, budu sasvim stasali, ono će se možda vratiti. Ali taj dan je sigurno još veoma daleko.

U najkraćim i sasvim površnim crtama, ovo bi bila priča o galaktičkoj civilizaciji. Naša vlastita istorija, koja nam izgleda tako važna, tek je samo zadocneli i beznačajni epilog, mada u isto vreme tako složen da nam još nije pošlo za rukom da razjasnimo sve pojedinosti.

Izgleda da su mnoge starije, manje pustolovne rase odbile da napuste svoje domove; menu njima su bili i naši neposredni preci. Većina tih rasa utonula je u dekadenciju i do sada je iščezla, mada su neke možda uspele da opstanu. Naš svet jedva je izbegao taj usud. U toku Prelaznih Stoleća, koja su, zapravo, trajala milionima godina, znanje prošlosti bilo je izgubljeno ili hotimice uništeno. Ma kako izgledalo neverovatno, pre će biti da je posredi ovo drugo. Tokom vekova, Čovek je tonuo u sujeverno, ali ipak naučno varvarstvo, kada je izvitoperio istoriju da bi odagnao osećaj nemoći i kraha. Predanja o Osvajačima potpuno su lažna iako je njihovom nastanku nesumnjivo doprinela očajnička borba protiv ‘Ludog Uma’.

Ništa drugo nije potislo naše pretke na Zemlji do bolest u njihovim dušama.

Kada smo došli do ovog otkrića, jedan problem nas je osobito začudio u Lisu. Bitka kod Šalmirana nikada se nije odigrala, pa ipak Šalmiran je postojao i postoji još i dan-danas.

Štaviše, on je jedno od najmoćnijih oružja za razaranje koje je ikada napravljeno.

Bilo nam je potrebno izvesno vreme da rešimo zagonetku, ali kada je jednom pronanen, odgovor se pokazao sasvim jednostavnim. Nekada, davno, naša Zemlja imala je jedan džinovski satelit, Mesec. Kada je, u neprekidnom ratu izmenu plime i oseke, sa jedne strane, i sile teže sa druge, on konačno počeo da pada prema Zemlji, morao je biti uništen. Šalmiran je bio sagranen sa tim ciljem, a oko njegove svrhe isprela su se predanja koja svi poznajete.“

Kalitraks se pomalo skrušeno osmehnuo ogromnom auditorijumu.

„Postoje mnoga slična predanja, delimično istinita, a delimično lažna, kao i drugi paradoksi u našoj prošlosti koji još nisu odgonetnuti. No, ovaj problem pre spada u nadležnost psihologa nego istoričara. Čak se ni svedočanstvima Centralnog Kompjutera ne može potpuno verovati, pošto sadrže očigledne dokaze o preinačavanju u veoma dalekoj prošlosti.

Na Zemlji su samo Diaspar i Lis preživeli razdoblje dekadencije; Diaspar zahvaljujući savršenstvu svojih mašina, a Lis zbog svoje delimične izdvojenosti i neobične intelektualne moći žitelja. Ali obe kulture, čak i kada su se vratile na svoj prethodni nivo, postale su izopačene strahovima i mitovima koje su nasledile.

Ti strahovi ne treba više da nas proganjaju. Nije moja dužnost kao istoričara da predvinam budućnost, već da ispitujem i tumačim prošlost. Ali njena pouka sasvim je jasna; odveć dugo smo živeli sasvim izdvojeno od stvarnosti, a sada je kucnuo čas da preuredimo naše živote.“

25.

Jeserak je koračao u nemom čunenju kroz ulice Diaspara, koji nikada ranije nije video.