Kruna mačeva

Bilo je tako lako zaboraviti ga, neredovnog i retkog; prošlo je toliko vremena od prošlog Predviđanja da je, neočekivano, udarilo kao grom. Niko nije mogao da kaže kada će se pojaviti, čak ni Elaida, i niko nije znao šta će obelodaniti. Alvijarin se činilo da može osetiti Elaidino senovito obličje kako je prati i posmatra.

Možda će na kraju i morati da je ubije. Ako bude tako, Elaida neće biti prva koju je tajno ubila. Pa ipak, oklevala je da preduzme taj korak bez naređenja, ili barem odobrenja.

Ona uđe u sopstvene odaje sa osećanjem olakšanja, kao da Elaidina sen ne može da pređe preko praga. Budalasta pomisao. Da Elaida samo namiriše istinu, hiljadu liga ne bi je udaljilo od Alvijarininog grla. Elaida je očekivala da ova vredno radi, lično ispisujući naređenja za potpis i pečat Amirlin – ali koja će od tih naređenja zaista biti izdata, još je trebalo da se odluči. Nije odlučivala Elaida, naravno. A ni ona sama.

Sobe su joj bile manje od Elaidinih, mada su svodovi bili viši, a sa terase, s visine od stotinu stopa, video se veliki trg ispred Kule. Ponekad je izlazila na balkon da vidi kako se pred njom prostire Tar Valon, najveći grad na svetu, ispunjen stotinama hiljada koji su bili samo bezimeni kamenčići na tabli. Nameštaj je bio domanijski, svetlo drvo intarzirano sedefom i ćilibarom, jarki ćilimi sa cvetnim i spiralnim šarama, vesele tapiserije sa šumom i cvećem i jelenima koji pasu. Sve je to pripadalo prethodnoj stanarki ovih soba; osim što nije želela da gubi vreme birajući novi nameštaj, ostavila ga je kako bi je podsećao koja je cena neuspeha. Leana Šarif upetljala se u spletke, srušila se i sada je bila odsečena od Jedne moći zauvek. Bespomoćna izbeglica koja zavisi od milosrđa, osuđena na bedno životarenje dok jednostavno sama sve ne okonča ili se nasloni negde na zid i umre. Alvijarin je čula za nekoliko umirenih žena koje su uspele da prežive, ali nije verovala u te priče dok lično ne bude srela neku. Premda nije imala ni najmanju želju da to stvarno i uradi.

Kroz prozore je mogla da vidi sjaj ranog popodneva, ali pre nego što je prešla pola dnevne sobe, oko nje se zamrači u prigušenu svetlost večeri. Tama je nije iznenadila. Ona se okrenu i smesta kleknu. „O, Poštovana gospodarice, živim da služim.“ Visoka žena od tamne senke i srebrnog svetla stajala je pred njom. Mesana.

„Reci mi šta se desilo, dete.“ Glas je bio zvonak.

Još uvek klečeći, Alvijarin ponovi svaku reč koju je Elaida izgovorila, iako se pitala zašto je to bilo potrebno. Ranije, u početku, izostavljala je nevažne deliće, ali Mesana je to svaki put znala, zahtevala je svaku reč, svaki pokret i izraz lica. Bilo je jasno da je prisluškivala ove sastanake. Alvijarin je pokušavala da shvati i nije uspevala. Nešto je, međutim, imalo smisla.

Ona je sretala i druge Izabrane, koje su budale nazivale Izgubljeni. Lanfear je dolazila u samu kulu, kao i Grendal, ohole u svojoj snazi i znanju, bez reči su davale na znanje da je Alvijarin daleko ispod njih, sudopera koja će izvršavati naloge i zadovoljno se uvijati kad joj upute lepu reč. Be’lal ju je odneo usred noći, dok je spavala – još uvek nije znala kud; probudila se ponovo u sopstvenom krevetu, a to ju je uplašilo više nego prethodno prisustvo muškarca koji može da usmerava. Za njega nije bila čak ni crv, nije bila ni živo biće, samo figura koja se u igri pomerala po njegovom naređenju. Prvi je došao Išamael, godinama pre ostalih; izvukao ju je iz sakrivene gomile Crnih ađaha i postavio je na čelo.

Pred svakim je klekla, izjavila da živi da bi ih služila, a to je i mislila; izvršavala je njihova naređenja kakva god da su bila. Na kraju krajeva, oni su bili samo stepenicu niže od Velikog gospodara Mraka lično, a ako je za svoje usluge želela nagradu, besmrtnost koju su oni, izgleda, već posedovali, bilo je bolje da sluša. Pred svakim je klekla, ali samo se Mesana pojavila s nejasnim licem. Taj plašt svetla i tame morao je biti izatkan Jednom moći, ali Alvijarin nije mogla da oseti tkanje. Ona je osetila snagu Lanfear i Grendal; smesta je znala koliko su jače u Moći od nje, ali u Mesani je osećala... ništa. Kao da ta žena uopšte nije mogla da usmerava.

Odgonetka je bila jasna i zaprepašćujuća. Mesana se skrivala jer bi mogla biti prepoznata. To znači da živi u samoj Kuli. Na prvi pogled to je izgledalo nemoguće, a opet, ništa se drugo nije uklapalo. To znači da mora biti jedna od sestara; sigurno nije bila među sluškinjama, da se znoji i robuje. Ali ko? Previše žena bilo je odsutno iz Kule godinama pre Elaidinog poziva, previše nih nije imalo bliske prijateljice, čak nikakve. Mesana mora biti jedna od njih. Alvijarin je žarko želela da zna. Čak i ako ne bi mogla da ga iskoristi, znanje jeste bilo moć.