Kruna mačeva

Jedan dugačak trenutak srebrne oči buljile su nadole, u nju, bez treptaja. „Dobro. Podučiću te onda. Ali zapamti – učenik nije učitelj. Ja biram ko će šta učiti i ja odlučujem kada će to moći da iskoristi. Saznam li da si prenela makar i delić ili upotrebila i mrvicu toga bez mog naloga, zgnječiću te.“

Alvijarin se ovlažiše usta. U toj zvonkosti nije postojala ljutnja, samo sigurnost. „Živim da bih tebe služila, o Poštovana gospodarice. Živim da bih tebe slušala, o Poštovana gospodarice.“ Upravo je o Izabranoj naučila nešto u šta je jedva mogla da poveruje. Znanje je moć.

„Ti imaš nešto snage, dete. Ne previše, ali dovoljno."

Tkanje se pojavi niotkud.

„Ovo je", zazvonio je Mesanin glas, „Prolaz."

Pedron Nijal zagunđa kada Morgaza s pobedničkim osmehom spusti beli kamičak na tablu. Slabiji igrači potrošili bi možda još dva tuceta kamičaka, ali on je video neizbežnost svog poraza, a videla ga je i ona. U početku je zlatokosa žena s druge strane stočića igrala da bi izgubila, ili napravila igru dovoljno neizvesnom da bi mu bila zanimljiva, ali nije joj trebalo dugo da shvati kako je to vodi u propast. Očito, on je bio dovoljno lukav da prepozna popuštanje, a to nije trpeo. Sada je upotrebljavala svu svoju veštinu i uspela je da pobedi skoro u polovini partija. Već dugi niz godina niko ga nije tako često pobeđivao.

„Pobedili ste", rekao joj je, a kraljica Andora klimnu glavom. Pa, biće ona kraljica ponovo; on će se pobrinuti za to. Odevena u zelenu svilu, dok joj je visoki čipkani okovratnik dodirivao bradu, delovala je kraljevski iako su joj se obrazi sijali od nagoveštaja znoja. Izgledala je suviše mlado da bi imala kćer Elejninog uzrasta, a kamoli sina Gavinovih godina.

„Nisi shvatio da sam prozrela zamku koju si mi pripremao od svog trideset i prvog kamenčića, lorde Nijale, a od mog blefa s četrdeset i trećim kamenčićem pomislio si da je pravi napad.“ Plave oči su joj uzbuđeno sijale; Morgaza je volela da pobeđuje. Volela je da igra da bi pobedila.

To je sve služilo da ga uljuljka, naravno – te partije kamenčića, ta učtivost. Morgaza je znala da je u Kuli Svetla, koja je to bila samo po imenu, zatočenica, iako zatočenica kojoj je ugađano u raskoši. I skrivena. Dozvolio je širenje priča o njenom prisustvu, ali nije davao nikakvu objavu. Andor se predugo i prejako opirao Deci Svetla. Ništa neće objavljivati dok njegove trupe ne pređu u Andor, a ona će biti samo lutka na njihovom čelu. Morgaza je sigurno znala i to. Verovatno je znala i kako je svestan njenih pokušaja da ga omekša. Sporazum koji je potpisala davao je Deci u Andoru prava kakva nikada nigde nisu posedovala, osim ovde, u Amadiciji, i očekivao je da je ona već isplanirala kako da oslabi njegov stisak u svojoj zemlji, kako da ga potpuno ukloni čim bude mogla. Potpisala je samo zato što ju je saterao uza zid, a opet, iako ograničena zidom, borila se s istom veštinom s kojom je igrala kamenčićima na tabli. Iako lepotica, bila je čvrsta i žilava. Ne, bila je žilava i to je bilo sve. Dopuštala je sebi da je ponese uživanje u igri, ali to joj nije zamerao jer je i sam tako provodio mnoge prijatne trenutke.

Kad bi bio dvadeset godina mlađi, možda bi i više učestvovao u njenoj pravoj igri. Duge godine udovištva protezale su se za njim, a gospodar kapetan zapovednik Dece Svetla nije imao vremena za ugodnosti sa ženama, nije imao vremena nizašta osim da bude gospodar kapetan zapovednik. Kad bi bio dvadeset godina mlađi – možda dvadeset pet – i da nju nisu podučavale veštice iz Tar Valona. To se lako zaboravlja u njenom prisustvu. Bela kula bila je leglo zlobe i Senke, a ona je bila duboko prožeta time. Radam Asunava, veliki inkvizitor Ispitivača, cedio bi je zbog meseci provedenih u Beloj kuli a onda bi je obesio bez oklevanja, samo da ga je Nijal pustio. Uzdahnu sa žaljenjem.

Morgaza je zadržala svoj pobednički osmeh, ali te krupne oči posmatrale su ga sa inteligencijom koju nije mogla da sakrije. On napuni pehar sebi i njoj vinom iz srebrnog vrča, koji je stajao u činiji vode koja je malopre bila led.

„Moj lorde Nijale...“ Oklevanje je bilo tačno odmereno, vitka ruka napola pružena preko stola prema njemu – dodatno poštovanje s kojim mu se obraćala. Ranije ga je jednostavno zvala Nijal, uz više prezira nego što bi pokazala pijanom konjušaru. Oklevanje bi bilo tačno odmereno da joj on nije već znao meru. „Moj lorde Nijale, sigurna sam kako možeš da narediš da Galad dođe u Amador, gde bih mogla da ga vidim. Samo jedan dan.“

„Žao mi je“, odgovorio je ne trepnuvši, „Galada obaveze zadržavaju na severu. Trebalo bi da budeš ponosna na njega; on je jedan od najboljih mladih zapovednika među Decom.“ Njen pastorak bio je prekidač koji je mogao da koristi po potrebi, a najbolje tako što će ga držati podalje od nje. Mladić jeste bio dobar zapovednik, možda i najbolji koji se pridružio Deci u Nijalovo vreme i nije bilo potrebe pojačavati pritisak na njegovu zakletvu obaveštavajući ga da mu je majka ovde, i „gost“ samo zbog učtivosti.