Kruna mačeva

Jedino je trenutno pućenje usana, koje je brzo nestalo, pokazalo njeno razočaranje. Ovo nije bilo prvi put da je ovo tražila, niti će biti poslednji. Morgaza Trakand nije se predavala samo zato što je naprosto pobeđena. „Kako ti kažeš, moj lorde Nijale.“ Progovorila je tako krotko da se on gotovo zagrcnuo vinom. Pokornost je bila nova taktika, mora da ju je teško razradila. „Samo, majčinska..."

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče?" – dubok glas odjeknu s vrata. „Bojim se da imam važne novosti koje ne mogu da čekaju, moj gospodaru.“ Abdel Omerna stajao je visok, u zlatno-beloj tunici gospodara kapetana Dece Svetla, smelog lica uokvirenog sedim zaliscima, dubokih i obazrivih crnih očiju. Od glave do pete delovao je neustrašivo i zapovednički. Bio je budala, mada to nije bilo vidljivo na prvi pogled.

Morgaza se trže – taj pokret većina muškaraca ne bi ni primetila – kada vide Omerna. Verovala je kako je on glavni uhoda Dece, to je bilo opšte verovanje; on je bio čovek kojeg su se bojali koliko i Asunave, možda i više. Čak ni sam Omerna nije znao kako je on samo dimna zavesa za sakrivanje pravog Glavnog uhode, a tu osobu znao je samo Nijal. Seban Balver, Nijalov niski ispijeni pisar. A opet, bio dimna zavesa ili ne, ponekad bi i Omerna doneo nešto korisno. A vrlo retko i nešto sudbonosno. Nijal nije sumnjao šta je mogao da donese; ništa osim Randa al’Tora na kapijama ne bi ga opravdalo za ovakvo upadanje. Svetlost mu pomogla ako je opet neka ludorija trgovaca ćilimima.

„Bojim se da smo završili sa igranjem za ovo jutro“, obratio se Nijal Morgazi ustajući. Lagano joj se naklonio dok se podizala, a ona mu je uzvratila klimnuvši glavom.

„Do večeras, onda?“ U njenom glasu još uvek je postojao gotovo slatkast prizvuk. „To jest, ako bi večerao sa mnom?"

Nijal prihvati, naravno. Nije znao šta je smerala ovom novom taktikom – ne ono što bi neki tupan mogao pretpostaviti, u to je bio siguran – ali biće zabavno razotkriti je. Ova žena je bila puna iznenađenja. Šteta što su je veštice umrljale.

Omerna je prednjačio sve do velikog zlatnog sunčevog diska utisnutog u pod, tokom vekova izlizanog stopalima i kolenima. Bila je to jednostavna soba, ako se izuzmu disk i zarobljeni barjaci koji su visili na zidovima visoko ispod svoda, izbledeli od starosti. Omerna je gledao Morgazine suknje u svojoj blizini pretvarajući se da ne primećuje njeno prisustvo, a kada se vrata za njom zatvoriše, reče: „Još nisam našao Elejnu ni Gavina, moj gospodaru."

„ I to su tebi važne novosti?", razdraženo upita Nijal. Balver je izvestio o Morgazinoj kćeri u Ebou Daru, još uvek do guše upetljanoj s vešticama; naređenja u vezi s njom već su bila poslata Džaihimu Karidinu. I njen drugi sin se još uvek vukao uz veštice, izgleda u Tar Valonu, gde čak ni Bauler nije imao mnogo doušnika. Nijal otpi dug gutljaj hladnog vina. U poslednje vreme osećao je starost, krtost i hladnoću u kostima, a opet, vrućina koju je Sen širila sušila mu je usta i terala ga da se znoji.

Omerna se trgnu. „ A... ne, moj gospodaru.“ Preturao je po džepu belog potkaputa i izvukao majušni koštani valjak s tri poprečne crvene pruge. „Naredio si da ti se ovo donese čim golub...“ Prekide se kad je Nijal zgrabio cevčicu.

To je čekao; to je bio glavni razlog zašto vojska nije već bila na putu za Andor s Morgazom pred njima, iako ne pod njenim vodstvom. Zbog Varadinovog ludila, buncanja čoveka koji se poremetio gledajući kako Tarabon propada u anarhiji, Andor će morati da pričeka. Andor, i možda još ponešto.

„Ja... ja sam saznao da se Bela kula stvarno pocepala", nastavljao je Omerna, „One... one Crne su zauzele Tar Valon.“ Nije ni čudo da je zvučao nervozno kada je govorio o jeresi. Nije postojao Crni ađah; sve veštice bile su Prijateljice Mraka.

Nijal ga zanemari dok je noktom palca lomio voštani pečat cevčice. On je lično posejao te glasine preko Balvera, a sada su mu se vraćale. Omerna je verovao svakom govorkanju koje bi čuo, a nije propuštao nijedno.

„A ima i izveštaja da se veštice dogovaraju s lažnim Zmajem, al’Torom, moj lorde."

Naravno da se veštice dogovaraju s njim! On je bio njihova tvorevina, njihova lutka na koncu. Nijal se isključi iz budalinog blebetanja i vrati do stola sa igrom, vadeći tanak svitak papira iz cevčice. Nikada nije dopuštao da iko išta više sazna o ovim porukama sem da postoje, a tek je nekolicina znala i za to. Dok je odvijao tanki papir, ruke su mu se tresle. Nisu tako podrhtavale još od vremena kada je bio dečak, pred njegovu prvu bitku, pre više od sedamdeset godina. Sada su mu ruke postale samo kost i koža, ali u njima je preostalo dovoljno snage za ono što je morao da uradi.