Kruna mačeva

Rukopis nije bio Varadinov, nego Faizarov, a on je poslat u Tarabon iz sasvim drugih razloga. Dok je čitao, Nijal oseti kako mu se stomak vezuje u čvor; bio je to jasan jezik, ne Varadinove žvrljotine. Varadinovi izveštaji odavali su čoveka na ivici ludila, a možda i s one strane, a opet, Faizar je potvrdio najgore, čak i više od toga. Mnogo više. Al’Tor je bio besna zver, uništitelj koji se mora zaustaviti, ali sada se pojavila još jedna luda životinja koja se može pokazati opasnijom od veštica iz Tar Valona i njihovog lažnog Zmaja. A kako će, u ime Svetla, da se bori sa obe?

„Čini... čini se da je kraljica Tebonija napustila Saldeju, moj gospodaru. A oni... oni Zmajuzakleti pale i ubijaju po Altari i Murandiji. I čuo sam da je Rog Valera pronađen, u Kandoru."

Još uvek poluzamišljen, Nijal podiže pogled i pored sebe primeti Omerna kako liže usne i nadlanicom briše znoj sa čela. Nema sumnje, nadao se da bi mogao baciti pogled na poruku. Pa, uskoro će svi znati.

„Izgleda da jedna od tvojih luđih fantazija i nije bila tako luda, na kraju krajeva", progovori Nijal i tog trenutka oseti nož koji mu se zabio ispod rebara.

Dovoljno dugo je stajao zaleđen od iznenađenja, pa je Omerna stigao da izvuče bodež i ponovo ga zarije. Bilo je i drugih gospodara kapetana zapovednika koji su ovako umrli, a opet, nikada mu nije palo na pamet da posumnja na Omernu. Pokušao je da se dohvati sa svojim ubicom, ali u rukama više nije imao snage. Okači se na Omernu, koji ga pridrža, i tako su se gledali u oči.

Omernino lice bilo je crveno; izgledao je kao da će da zaplače. „Morao sam to da uradim. Morao sam. Pustili ste veštice da neometano sede u Salidaru i...“ Kao da je tek tada shvatio da drži u zagrljaju čoveka koga je ubio, on odgurnu Nijala.

Nijalu posle ruku popustiše i noge. Teško pade preko stočića sa igrom, usput ga prevrnuvši. Crni i beli kamenčići rasuše se po uglačanom drvenom podu, svuda oko njega; srebrni vrč odskoči i vino se razli. Hladnoća iz kostiju poče da mu se širi celim telom.

Nije bio siguran je li se njemu vreme usporilo ili se sve zaista odvijalo tako brzo. Začuše se koraci u čizmama, on slabašno odiže glavu i vide Omernu kako se široko razjapljenih usta i razrogačenih očiju povlači pred Emonom Valdom. U zlatno-beloj tunici i belom potkaputu, do poslednje pojedinosti slika gospodara kapetana koliko i Omerna, Valda nije bio tako visok niti tako zapovedničkog držanja, ali je lice tamnijeg muškarca bilo čvrsto kao i uvek, a u ruci je držao mač, sečivo sa čapljom, koji je toliko cenio.

„Izdaja!“, dreknu Valda i zari mač Omerni u grudi.

Nijal bi se nasmejao da je mogao; disao je otežano i čuo je krv kako mu se penuša u grlu. Nikada nije voleo Valdu – u stvari, prezirao ga je – ali neko mora da zna. Pomeri pogled i vide da mu papirić iz Tančika leži nedaleko od ruke; tu bi mogli i da ga previde, ali neće ako ga leš bude držao u šaci. A ta poruka mora da se pročita. Izgledalo mu je kako mu ruka mili preko dasaka na podu; dodirnu papirić i malo ga odgurnu pokušavajući da ga uhvati. Pogled mu se maglio. Pokušavao je naterati sebe da vidi. Morao je... Magla se zgusnu. Deo njega pokuša da odbaci tu misao. Nije bilo nikakve magle. Magla je bivala sve gušća, a napolju je bio neprijatelj, nevidljiv, sakriven, opasan koliko i al’Tor, ako ne i više. Poruka. Šta? Kakva poruka? Bilo je vreme da isuče mač i krene u poslednji napad. Tako mu Svetlosti, pobedio ili umro, on stiže! Pokušao je da zareži.

Valda obrisa svoje sečivo o Omerninu halju, a onda iznenada shvati da stari vuk još diše, hrapavo i teško. Mršteći se, nagnu se da ga dokrajči – kada ga usukana dugoprsta ruka uhvati za mišicu.

„Bi li hteo da ti sada budeš kapetan zapovednik, sine moj?“ Asunavino ispijeno lice bilo je mučeničko, a opet su tamne oči gorele žestinom koja je uznemiravala čak i one koji nisu znali ko je on. „Mogao bi i da budeš, pošto posvedočim da si smakao ubicu Pedrona Nijala. Ali ne bi ako budem morao da kažem kako si Nijalu prerezao grkljan."

Ogolivši zube u grču koji je mogao da prođe kao osmeh, Valda se uspravi. Asunava je gajio ljubav prema istini, čudnu ljubav; mogao je da je vezuje u čvorove, ili da je okači i bičuje dok vrišti, ali do sada, koliko je Valdi bilo poznato, nikada stvarno nije slagao. Pogled na Nijalove staklaste oči i lokvu krvi koja se širila ispod njega zadovoljiše Valdu. Starac je umirao.

„Mogao, Asunava?"

Pogled Velikog inkvizitora razgoreo se dok se Asunava povlačio, uklanjajući snežnobeli ogrtač od Nijalovog tela. Čak ni zapovednik ne treba da bude tako blizak. „Rekoh, mogao bi, sine moj. Čudno oklevaš da se složiš da veštica Morgaza mora biti predata Ruci Svetlosti, osim ako nam ne obećaš..."