Kruna mačeva

Gurnuvši držalju sekire kroz omču na svom opasaču, nasuprot tobolca, Perin uze svoj razvezani dugi luk iz ugla, prebaci bisage preko ramena i napusti odaje koje je delio s Failom a da se nijednom nije okrenuo. Bili su srečni u njima većinu vremena. Nije očekivao da će se ikada vratiti. Ponekad se pitao da li je biti negde srećan s Failom značilo da se tu nikada neće vratiti. Nadao se da nije tako.

Posluga koju je sretao u hodnicima palate nosila je neodređene crne livreje; možda je Rand to naložio, a možda su ih same sluge jednostavno usvojile. Bili su uznemireni bez livreja, kao da nisu znali gde pripadaju, a crno se činilo kao bezbedna Randova boja, zbog Aša’mana. Oni koji su videli Perina, sklanjali su se što su brže mogli, ne sačekavši za poklone ili kniksove. Miris straha širio se za njima.

Ovog puta njegove žute oči nisu imale nikakve veze sa bilo čijim strahom. Moguće je da nije bezbedno naći se blizu čoveka na kome je Ponovorođeni Zmaj tako otvoreno iskalio svoj bes tog istog jutra. Perin pomeri rame pod bisagama. Mnogo je vremena prošlo od kada je iko bio sposoban da ga podigne i baci. Naravno, niko nikada nije koristio Moć za to, ranije. Jedan trenutak posebno mu se urezao u sećanje. 

On se uspravio držeći se za rame, naslanjajući se na četvrtasti stub koji je zaustavio njegov let. Pomislio je da mu je možda puklo neko rebro. Po Velikoj dvorani Sunca, raštrkano plemstvo koje je došlo da ukaže Randu na ovo ili ono pokušavalo je da se pretvara kao da se nalaze negde drugde. Samo je Dobrejn posmatrao, odmahujući sedom glavom, dok je Rand šetkao Prestonom dvoranom.

„Ja ću postupati sa Aes Sedai kako ja odlućim!“ Rand je urlao. „Ćuješ li me, Perine? Kako ja odlučim!“

„Samo si ih uvalio Mudrima", zareža ovaj zauzvrat, odmakavši se od stuba. „Nemaš pojma da li spavaju u svili ili su im prerezana grla! Ti nisi Tvorac!“ Uz besno frktanje, Rand zabaci glavu. „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“, povika on. „Nije me briga kako se odnose prema njima! Zaslužile su tamnicu!"Perinu se naježiše dlake na vratu kad je Rand skrenuo pogled sa zasvođene tavanice. Plavi led bio bi topao i mekan naspram njegovih očiju, još više jer su zurile sa lica iskrivljenog od bola. „Gubi mi se sa očiju, Perine. Čuješ li me? Gubi se iz Kairhijena! Danas! Sad! Ne želim nikada više da te vidim!“ Okrenuvši se na peti, on se udaljio, a plemstvo se gotovo bacalo na pod dok je prolazio.

Perin je palcem uklonio krv iz ugla usana. Jednog trenutka, tamo, bio je ubeđen da će ga Rand stvarno ubiti.

Odmahujući glavom da bi se oslobodio tih misli, on skrenu za ugao i gotovo ulete u Loijala. Sa ogromnim zavežljajem prebačenim preko leđa i torbom dovoljno velikom da se u nju smesti cela ovca na ramenu, Ogijer je koristio svoju sekiru duge drške kao štap za šetnju. Prostrani džepovi njegovog kaputa bili su naduveni od knjiga.

Loijalove ćubaste uši podigoše se kada ga ugleda, a onda se iznenada položiše. Celo lice mu se oklembesi, obrve mu se obesiše do obraza. „Čuo sam, Perine“, tužno je bubnjao. „Rand nije trebalo to da uradi. Brze reči prave dugoročne nevolje. Znam da će promeniti mišljenje. Možda sutra.“

„Sve je u redu“, reče mu Perin. „Kairhijen je suviše... uglačan... Makar za mene. Ja sam kovač, a ne dvoranin. Do sutra, već ću daleko odmaći.“