Kruna mačeva

Uzjahavši svoju ždrebicu, Berelajn odjaha na jednu stranu s Galenom, dok je Nurel raspoređivao Krilate stražare među drvećem. Mora da je bilo najmanje pedeset koraka između nje i Faile, kao i desetak stabala, ali ova se postavila baš tako da bi mogle da pilje jedna u drugu. Stavljanje Berelajn na zaleđe, što je dalje moguće od Faile, ćinilo mu se kao dobar potez, ali moraće sa ovim da se suočava svake krvave večeri! Spaljen da si, Rande!

Konačno se i Niejld pojavio iz prolaza, gladeći svoje šašave brkove i odmeravajući da li neko posmatra dok je otvor nestajao. Niko nije gledao, pa se on pope na konja s nezadovoljnim izrazom na licu.

Uzjahavši Koraka, Perin odjaha do blagog uzvišenja. Nisu svi mogli da ga vide, zbog drveća, ali biće dovoljno ako mogu da ga čuju. Okupljeni se uzmuvaše dok se zaustavljao, a ljudi su se pomerali ne bi li ga bolje videli.

„Koliko je poznato bilo čijim doušnicima, tamo, u Kairhijenu", glasno reče on, „ja sam prognan, Prva od Majena je na putu kući, a vi ostali isparili ste poput magle na suncu.“

Na njegovo iznenađenje, oni su se smejali. Povici „Perin Zlatooki", začuše se, ali ne samo od Dvorečana. On sačeka da se utišaju; za to je trebalo nešto vremena. Faila se nije ni smejala niti je vikala, a nije ni Berelajn. Svaka od njih odmahivala je glavom; nijedna nije verovala da treba da izloži sve ono što je nameravao. Onda se međusobno ugledaše, a glave im se trenutno zaustaviše kao da ih je neko zalio ćilibarom. Nije im se dopadalo da se slažu u bilo čemu. Uopšte nije bio iznenađen kad su obe okrenule pogled ka njemu s potpuno istim izrazom u očima. Postojala je ta stara poslovica u Dve Reke, mada se način kako se izgovarala, kao i sadržaj što se njome izražavao, menjao zavisno od okolnosti i osobe koja govori. „Muškarac je kriv za sve.“ U jednoj stvari, naučio je, žene su bile bolje nego u bilo čemu drugom: da nauče muškarca kako treba uzdisati.

„Neki od vas možda se pitaju gde smo mi i zašto", nastavi on kada je konačno nastupila tišina. Manji talasići smeha. „Ovo je Geldan.“ Mrmljanje divljenja, a možda i neverica da su prešli petnaest stotina milja jednim jedinim korakom. „Najpre moramo ubediti kraljicu Alijandru kako nismo ovde radi osvajanja.“ Berelajn je trebalo da razgovara sa Alijandrom, a Faila će mu sigurno napraviti scenu zbog toga. „Onda ćemo ići da potražimo čovu koji sebe naziva Prorokom gospodara Zmaja.“ To baš neće biti prijatno; Masema nije bio uživanje ni pre nego što je zabrazdio preko ivice. „Taj Prorok izazivao je neke poteškoće, ali mi ćemo ga obavestiti kako Rand al’Tor ne želi da bilo ko bude zastrašivan kako bi ga sledio, pa ćemo povesti njega i sve one oko njega koji žele da dođu, nazad gospodaru Zmaju.“ A bude li neophodno, uplašićemo ga toliko da će mu spasti pantalone, ogorčeno je pomislio.

Oni su klicali. Zviždali su i vikali kako će naterati tog Proroka da maršira nazad, sve do Kairhijena, za gospodara Zmaja, sve dok se Perin nije ponadao da je ovo mesto možda i dalje od sela nego što bi, navodno, trebalo da bude. Toj su se vici pridružili čak i kočijaši i konjušari. Više od toga, molio se da sve prođe glatko, i brzo. Što pre bude mogao da postavi što veću razdaljinu između Berelajn i sebe i Faile, to će biti bolje. Nikakva iznenađenja, to je poželeo kada su počeli da jašu ka jugu. Bilo je krajnje vreme da se to što je ta’veren pokaže korisno za bilo šta.

28 Hleb i sir

Istog dana, čim se preselio u Tarezinsku palatu, Met je znao da se našao u nevoljama. Mogao je i da odbije. Samo zato što su se žežene kockice zakotrljale ili zaustavile nije značilo da on išta treba da uradi; obično, kad bi prestale da se kotrljaju, već je bilo prekasno da se ništa ne učini. Nevolja je bila što je on želeo da zna zašto. Nije prošlo mnogo dana pre nego što je poželeo da je dočepao sopstvenu radoznalost za gušu i dobro je prodrmao.

Pošto su Ninaeva i Elejna napustile njegovu sobu, kada je konačno mogao da posegne prema sopstvenim nogama a da mu glava pri tom ne otpada, poslao je reč među svoje ljude. Činilo se da niko od njih ne primećuje loše strane svega toga. On je samo pokušavao da ih pripremi, ali niko ga nije slušao.

„Vrlo dobro, gospodaru moj“, mrmljao je Nerim navlačeći čizmu Metu na nogu. „Moj gospodar konačno će imati pristojne odaje. O, to je vrlo dobro.“ Za trenutak, delovao je čak kao da je izgubio svoj ojađeni izraz lica. Samo za trenutak. „Iščetkaću crveni svileni kaput za mog gospodara; moj gospoda* prilično je gadno umazao vinom onaj plavi.“ Met je nestrpljivo čekao, a kad je navukao kaput, požurio je u hodnik.