Kruna mačeva

Imao je vremena da proveri Olvera i da baci pogled na Harnana i ostale Crvenruke, koji su delili dugačku sobu sa poređanim krevetima, nedaleko od konjušnica, pa i da odluta do kuhinja po hleb i govedinu nije bio sposoban da se suoči sa onom kašom, tamo nazad, u gostionici. Ninaeva i Elejna se još uvek nisu vračale. On konačno pregleda knjige u svojoj dnevnoj sobi, pa poče da čita Putovanja Džaima Lakonogog, mada jedva da je shvatao ijednu reč zbog zabrinutosti. Tom i Džuilin ušli su taman kad su te žene konačno uletele oduševljene što ga nalaze tu, kao da su mislile kako on neće održati datu reč.

On lagano zatvori knjigu, pa je nežno spusti na stočić pored svoje naslonjače. „Gde ste bile?“

„Pa, izašle smo u šetnju“, veselo saopšti Elejna, plavih očiju raširenih više nego što je to video ikada ranije. Tom se namrštio i počeo da se poigrava nožem koji je izvukao iz rukava, kotrljajući ga napred-nazad među prstima. Vrlo upadljivo nije ništa rekao, niti je pogledao ka Elejni.

„Pile smo čaj s nekim ženama koje poznaje tvoja gostioničarka", reče Ninaeva. „Neću da vas gnjavim pričama o ručnom radu.“ Džuilin poče da maše glavom, a onda se prekide pre nego što je ova to zapazila.

„Molim te, nemoj da me gnjaviš", suvo joj odvrati Met. Pretpostavljao je da ona razlikuje jedan kraj igle od drugog, ali isto tako je imao osećaj da bi radije nekom probola sopstveni jezik nego što bi razgovarala o ručnom radu. Nijedna od žena nije škrgutala zubima zbog njegovog ponašanja, što je samo potvrđivalo njegove najgore sumnje. „Rekao sam dvojici da prate svaku od vas danas posle podne, a biće još dvojica sutra i svakog narednog dana. Ako niste u palati, ili meni pod nosom, imaćete telohranitelje. Oni već znaju svoje smene. Oni će biti uz vas sve vreme sve vreme a vi ćete me obaveštavati kuda ste pošle. Više me nećete terati da brinem sve dok mi kosa ne opadne.“

Očekivao je uvređenost i raspravu. Očekivao je da počnu s vrdanjem oko toga šta jesu ili nisu obećale. Očekivao je da će se to što je zatražio celu veknu na kraju, možda, završiti tako što će njega iseckati; izvući će samo deblji kraj,* ako bude imao sreće. Ninaeva pogleda u Elejnu; Elejna pogleda Ninaevu.

„ Au, telohranitelji su sjajna zamisao, Mete“, uzviknu Elejna, a na obrazima joj se pojaviše rupice od smeha. „Pretpostavljam da si u pravu. To je vrlo mudro od tebe što si već napravio raspored svojih ljudi.“

„To jeste sjajna zamisao“, reče Ninaeva, oduševljeno klimajući glavom. „Baš si pametan, Mete.“

Tom uz prigušenu kletvu ispusti nož, pa sede i poče da sisa prst koji je posekao, piljeći u žene.

Met uzdahnu. Nevolje; znao je on to. A to je bilo još pre nego što su mu saopštile da, za sada, može da zaboravi na Rahad.

Tako se i dogodilo da se našao na klupi pred jeftinom krčmom, nedaleko od obale, po imenu Ruža starijih, pijuckajući iz ulubljenog limenog lončića koji je lancem bio vezan za tu klupu. Bar su iznova ispirali lončiće za svaku novu mušteriju. Smrad iz bojadžijske radnje s druge strane ulice samo je doprinosio prefinjenosti Ruže. Nije to bilo zbilja sumnjivo susedstvo, iako su ulice bile suviše uske da bi njima prolazile kočije. Oveći broj jarko lakiranih nosiljki provlačio se kroz gomilu. Iako je mnogo više prolaznika bilo odeveno u vunu ili prsnike esnafa negoli u svilu, ta je vuna češće bila dobro skrojena negoli iskrzana. Kuće i radnje bile su kao i svuda obložene belim malterom, pa iako je većina bila mala, a poneka i oronula, visoka kuća bogatog trgovca stajala je na uglu njemu s desne strane, a na levom je bila majušna palata u svakom slučaju manja od trgovčeve kuće s jednom jedinom zeleno okovanom kupolom i bez tornja. Nekoliko krčmi i gostionica koje su bile vidljive delovale su hladovito i primamljujuće. Na nesreću, Ruža je bila jedina u kojoj je čovek mogao da sedi i napolju, jedina koja se nalazila baš na pravoj tački. Na nesreću.

„Sumnjam da sam ikada video ovako izuzetne muve“, gunđao je Nalesin, mašući da otera nekoliko izabranih primeraka od svog lončića. „Šta ono mi, beše, radimo ovde?“

„Ti se nalivaš tim jeftinim izgovorom za vino i znojiš se kao svinja", mrmljao je Met, nabijajući šešir da bi bolje zaklonio oči. „Ja sam ta’veren.“ On se namrštio ka trošnoj kući, koja je stajala između bojadžijske radnje i bučnih prostorija tkača, za koju mu je bilo rečeno da je treba držati na oku. O, one su se potrudile da to zvuči kao pitanje, učinile su da zvuči kao molba na kraju, a on će u to poverovati kad psi budu plesali, ali je umeo da prepozna kad ga neko silom natera na nešto. „Samo budi ta’veren, Mete“, oponašao ih je. „Sigurna sam da ćeš znati šta treba da radiš. Pih!“ Možda su Elejna, kći krvava naslednica, i njene proklete rupice znale, ili Ninaeva, kojoj su se krvave ruke grčile da ne cimaju njenu prokletu pletenicu, ali spaljen bio ako je on imao blagog pojma. „Ako je ta svinjska Zdela u Rahadu, kako bi ja trebalo da je nađem sa ove žežene strane reke?“