Kruna mačeva

„Ne sećam se da su to objasnile“, iznervirano reče Džuilin, pa otpi dobar gutljaj nekog pića napravljenog od žutog voća koje se gajilo na selu. „To si do sada pitao najmanje pedeset puta.“ On je tvrdio da je bledo piće osvežavajuće na ovoj jari, ali Met je samo jednom zagrizao jedan od tih limunova, te nije imao nameru da pokušava sa gutanjem bilo čega napravljenog od njih. Pošto ga je glava još uvek blago tištala, on je pio čaj. Imao je ukus kao da krčmar, usukani tip sitnih sumnjičavih očiju, ubacuje sveže lišće i vodu u ostatke jučerašnjeg još od osnivanja grada. Ukus je odgovarao njegovom raspoloženju.

„Ono što mene zanima“, mrmljao je Tom nad svojim zavijenim prstima, „jeste zašto su postavljale toliko pitanja o tvojoj gostioničarki.“ On nije delovao previše uznemireno zato što te žene još uvek imaju tajne; ponekad je bio upadljivo čudan. „Kakva je to veza Setejl Anan i ovih žena sa tom Zdelom?“

Žene su ulazile u trošnu kuću i izlazile iz nje. Stalan protok žena, gotovo stalan, od kojih su neke bile baš dobro obučene, iako nijedna nije nosila svilu, ali nije bilo nijednog muškarca. Tri ili četiri među njima nosile su crvene pojaseve Mudrih žena. Met je pomišljao da prati neku od njih kada bude odlazila, ali to je delovalo suviše promišljeno. On nije znao kako ta’veren deluje on nikada nije stvarno primetio ni trag toga kod samog sebe ali njegova sreća je uvek bila najjača kada je sve bilo nasumično. Kao sa kockicama. Većina onih gvozdenih slagalica iz krčmi izmicala mu je, koliko god da se osećao srećan.

On nije obraćao pažnju na Tomovo pitanje; Tom ga je postavljao jednako često koliko je i Met zapitkivao kako će ovde pronaći Zdelu. Ninaeva mu je sasula u lice kako mu nije obećala da će mu saopštavati baš sve što zna; rekla je da će mu reći sve ono što je potrebno da on zna; rekla je... Posmatrati je kako se gotovo guši jer ne može da ga naziva pogrdnim imenima gotovo da je bilo dovoljna osveta.

„Pretpostavljam da bi trebalo da se prošetam niz onaj prolaz“, uzdahnu Nalesin. „U slučaju da neka od onih žena odluči da se prebaci preko baštenskog zida.“ Uzani procep između kuće i bojadžinice sasvim lepo je bio vidljiv celom dužinom, ali drugi prolaz nalazio se iza kuća i radnji. „Mete, objasni mi ponovo zbog čega se bavimo ovim, umesto da igramo karte.“

„Ja ću to da uradim', reče Met. Možda će pored zadnjeg baštenskog zida otkriti kako radi ta stvar sa ta’verenima. Otišao je i ništa nije pronašao.

Do vremena kada je sumrak počeo da se šunja niz ulice, a Harnan se vratio sa ćelavim Andorcem uzanih očiju po imenu Vat, jedini mogući uticaj toga što je ta’veren koji je primetio bio je da je krčmar skuvao svež lonac čaja. Imao je gotovo jednako loš ukus koliko i stari.

Kada se vratio u svoje odaje u palati, pronašao je belešku, neku vrstu pozivnice, ukusno ispisanu na punijem belom papiru koji je mirisao kao cela bašta cveća.

Mali moj zečiću, očekujem te na večeri, noćas, u mojim odajama.

Nije bilo potpisa, ali on teško da mu je i trebao. Svetlosti! Ta žena nije imala ni trunku srama! Crveno obojena gvozdena brava krasila je vrata ka hodniku; on pronađe ključ i zaključa je. Onda, za svaki slučaj, on gurnu stolicu pod kvaku na vratima Nerimove sobe. Mogao je sasvim lepo da se snađe i bez večere. Baš kad se spremio da se popne u krevet, kvaka začangrlja; napolju, u hodniku, neka žena se nasmejala kada je otkrila da su vrata osigurana.

Posle toga je trebalo da čvrsto spava, ali zbog nečega je samo ležao tako i osluškivao kako mu krči stomak. Zbog čega je ovo radila? Pa, znao je zbog čega, ali zašto baš njemu? Sigurno nije odlučila da baci svu pristojnost preko brodske ograde samo da bi se našla u krevetu sa ta’verenom. Sad je bio na sigurnom, u svakom slučaju. Tilin neće probijati vrata ovnom, u svakom slučaju. Hoće li? Nije bilo ni mnogo ptica što bi se mogle provući kroz šare od kovanog gvožđa koje su ukrašavale balkone. Sem toga, trebale bi joj vrlo dugačke merdevine da bi dosegla tu visinu. Kao i ljudi koji bi ih nosili. Osim ako bi se spustila niz konopac s krova. Ili bi mogla... Noć je prolazila, stomak mu je zavijao, sunce se dizalo, a on ni za trenutak nije sklopio oči niti imao mirnu misao. Osim što je doneo odluku. Pronašao je svrhu sobi za durenje. On se, u svakom slučaju, nikada nije durio.

Čim se razdanilo, on se išunja iz svojih odaja i pronađe još jednog od slugu iz palate, sećao ga se proćelav čova po imenu Madik, umišljenog, samozadovoljnog izgleda, s lagano opuštenim usnama, a one su pokazivale da dotični nije nimalo zadovoljan. Čovek koga je moguće kupiti. Mada su zaprepašćeni pogled koji mu se pojavio na licu i podrugljivi osmeh, koji nije ni pokušavao da prikrije, govorili kako tačno zna zbog čega mu Met ćuška zlato u šaku. Krvi mu i njemu sličnima! Koliko li je ljudi znalo šta je Tilin namislila?