Kruna mačeva

„Mi se ponekad brzo krećemo“, odvrati on dvosmisleno. Nalesin ga iskosa pogleda; naravno, on nije imao predstavu zbog čega su se išunjali kroz sporedna vratašca u blizini štala. Nije baš da je Met očekivao kako će se Tilin baciti na njega usred hodnika na punoj svetlosti dana, ali opet, nije zgoreg biti pažljiv. „Tvoje društvo uvek nam je dobrodošlo. Uf. Hvala.“ Ona samo klimnu glavom, promrmlja nešto što nije uspeo da uhvati, pa nastavi ukorak s njima, hodajući sa njegove druge strane.

Tako je to počelo sa njom. Svaka druga žena koju je poznavao zahtevala bi da zna zbog čega joj se zahvaljuje, a onda bi objašnjavala zbog čega zahvalnost nije potrebna do te mere da bi on dobio želju da pokrije uši, ili bi ga jednako dugo ribala što je tako nešto i pomislio, a poneka bi mu jasno stavila do znanja kako očekuje nešto mnogo opipljivije nego što su reči. Birgita je samo slegnula ramenima, a za naredna dva dana nešto neverovatno dogodilo se u njegovoj glavi.

Obično, za njega, žene su služile da im se divi, ili da im se osmehuje, da se sa njima pleše i da se ljube, ukoliko to dopuste, da ih pomazi, ako je imao sreće. Odlučiti koju ženu da proganja bilo je gotovo jednako zabavno koliko i juriti ih, iako ne toliko koliko uloviti ih. Neke žene bile su samo prijatelji, naravno. Nekolicina. Egvena, pod jedan, iako nije bio siguran kako će to prijateljstvo preživeti to što je postala Amirlin. Ninaeva je bila neka vrsta prijatelja, na neki način; ako bi mogla da bar na sat vremena zaboravi da mu je više no jednom isprašila zadnjicu i da se seti da on više nije dečak. Ali žena prijatelj bila je drugačija od muškarca; uvek si znao da njen um luta sasvim drugačijim putanjama nego tvoj, da svet vidi drugačijim očima.

Birgita se nagnu ka njemu preko klupe. „Pripazi se“, promrmljala je. „Ta udovica je u poteri za novim mužem, korice njenog venčanog noža su plave. Osim toga, kuća je tamo.“

On zatrepta, skrećući pogled sa slatko punačke ženice koja je tako napadno uvijala bokovima pri hodu, a Birgita na njegov teleći pogled uzvrati smehom. Ninaeva bi ga išibala jezikom zato što je odmeravao, a čak bi i Egvena pokazala hladno neslaganje. Do kraja sledećeg dana na toj klupi shvatio je kako je sve vreme sedeo noge prislonjene uz Birgitinu a da nije nijedanput pomislio da pokuša i poljubi je. Bio je sasvim siguran da ona ne žudi za njegovim poljupcima iskreno, uzimajući u obzir neopevano ružne tipove koje je, činilo se, obožavala da merka, mogao bi da se uvredi kada bi ona pokazala interesovanje a ona je bila i junakinja iz legendi od koje je, još uvek, upola očekivao da preskoči kuću i usput dočepa za gušu neke od Izgubljenih. Ali ni to nije bilo to: jednako je moglo da mu padne na pamet da se ljubi s Nalesinom. Jednako kao i Tairenac, ali potpuno jednako, dopadala mu se i Birgita.

Dva dana na toj klupi, šetkanje gore i dole prolazom iza bojadžinice, i piljenje u visoki zid od gole cigle u zadnjem delu bašte te kuće. Birgita je mogla da se uspentra uz njega, ali čak bi i ona mogla da slomi vrat ako bi to pokušala u haljini. Tri puta je u trenutku odlučivao da prati žene koje su izlazile iz kuće, a dve među njima su nosile crveni pojas Mudrih žena. Slučajnost kao da mu je potpaljivala sreću. Jedna od Mudrih žena otišla je do ugla i kupila vezu sparušenih rotkvica, a potom se vratila nazad; druga je prešla dve ulice da bi kupila dve krupne ribe sa zelenim prugama. Treća žena, visoka i tamnoputa, u urednoj sivoj vuni, možda Tairenka, prešla je dva mosta pre nego što je ušla u veliku radnju gde su je dočekali osmesi mršavka koji se klanjao, pa je počela da nadgleda utovar lakiranih kutija i poslužavnika u korpe ispunjene piljevinom, potom ubačene u tovarna kola. Po onome što je čuo, nadala se da će zaraditi prilično srebrnjaka za njih u Andoru. Met se jedva izvukao da ne kupi kutiju. Toliko o slučajnoj sreći.

Ali isto tako je nisu imali ni drugi. Ninaeva i Elejna i Avijenda išle su na svoje hodočašće ulicama oko Karidinove palatice a da nisu srele nikoga koga bi mogle da prepoznaju, što ih je beskrajno razočaralo. I dalje su odbijale» da kažu ko je to trebalo da bude; to teško da je i bilo bitno, jer te osobe nisu viđene. To je bilo ono što su mu rekle, pokazujući mu dovoljno zuba za šest žena. Ta iskrivljena usta valjda je trebalo da predstavljaju osmehe, koliko mu se činilo. Baš je šteta što se Avijenda, izgleda, potpuno prilagodila ovim dvema, ali bio je tu jedan trenutak, kada ih je pritiskao za odgovor, a Elejna se brecnula na njega, posmatrajući ga niz nos, kada joj je Aijelka prošaputala nešto u uvo.

„Oprosti mi, Mete“, brzo reče Elejna, koja je toliko pocrvenela da se činilo kako joj je kosa pobledela. „Ponizno te molim za oproštaj zbog mog obraćanja. Ja... zamoliću te na kolenima, ako je to tvoja želja.“ Nimalo čudno, glas joj se na kraju sasvim spustio.