Kruna mačeva

„Šta ćeš da uradiš?“, mumlao je kroz zube. Glas mu je bio napet zbog ispruženog vrata. „Pa?“ Mogao je da pokuša i dograbi je za zglob; imao je brze ruke. „Šta ćeš da uradiš?“ Dovoljno brze kada mu je nož već pod grlom? To je bilo pitanje. To, kao i ono koje joj je upućivao. Ako je nameravala da ga ubije, samo jedan pokret njenog zgloba bio bi dovoljan da mu nabije bodež pravo u mozak. „Hoćeš li mi odgovoriti?“ To u njegovom glasu nije bila panika. On nije paničio. „Veličanstvo? Tilin?“ Pa, možda je tu bilo malo panike, kada je upotrebio njeno ime. Bilo koju ženu u Ebou Daru mogao si da zoveš „pače“ ili „slatkica“, po ceo dan, a ona bi ti se osmehivala, ali upotrebi njeno ime pre nego što je ona dala dozvolu za to, i naići ćeš na hladniji prijem nego da si bilo gde drugde nepoznatu ženu na ulici uštinuo za zadnjicu. To što ste razmenili nekoliko poljubaca takođe se nije računalo kao dozvola.

Tilin nije odgovarala, samo ga je i dalje terala da ide unazad na vrhovima prstiju, dok odjednom nije ramenima naleteo na nešto, što ga je zaustavilo. Uz taj opasni bodež koji ni za dlaku nije popuštao pritisak, nije smeo da pomeri glavu, ali mu pogled odluta sa njenog lica. Bili su u spavaćoj sobi, a crveni stub kreveta sa izgraviranim cvećem čvrsto mu se zario među lopatice. Zašto ga je dovela...? Lice mu je odjednom bilo grimizno koliko i stubovi kreveta. Ne. Nije valjda nameravala... to nije bilo pristojno! To je nemoguće!

„Ne možeš to da mi uradiš“, protisnuo je, a ako mu je glas bio pomalo visok i zadihan, sasvim sigurno je postojao razlog za to.

„Posmatraj i uči se, mače moje“, odvrati mu Tilin pa izvuče svoj venčani bodež.

Posle toga, mnogo kasnije, on je nervozno povukao čaršav preko grudi. Svileni čaršav; Nalesin je bio u pravu. Kraljica Altare veselo je pevušila pored kreveta, s rukama na leđima, zakopčavajući dugmad na haljini. Sve što je on imao na sebi bio je privezak s lisičjom glavom na kožnoj traci – e taj mu je baš pomogao i crnu maramu vezanu oko vrata. Mašna na njenom poklonu, tako ju je ta prokleta žena nazvala. On se prevrnu na drugu stranu pa dočepa svoju srebrom ukrašenu lulu i torbicu duvana sa stočića na suprotnoj strani kreveta od nje. Zlatne mašice i usijano ugljevlje u zlatnoj liniji s peskom služili su za paljenje. Prekrstivši ruke, pućkao je besno, baš kao što se i mrštio.

„Ne bi trebalo da se mrštiš, pače, i nema razloga da se pućiš.“ Ona iščupa svoj bodež s mesta gde je bio zaboden u stub kreveta, pored njenog venčanog noža, proveravajući mu vrh pre nego što ga je vratila u korice. „Šta je bilo? Znaš da si uživao isto koliko i ja, a ja...“ Ona se iznenada nasmeja, o, tako veselo, vraćajući u korice i venčani nož. „Ako je to deo onoga što znači biti ta’veren, mora da si veoma omiljen.“ Met pocrvene kao da su mu obrazi u vatri.

„To nije prirodno“, provali iz njega kad je iščupao čibuk lule koji mu je stajao među zubima. „Ja sam onaj koji bi trebalo da proganja!“ Njene zaprepašćene oči bile su ogledalo njegovih sopstvenih. Da je Tilin bila služavka u krčmi koja se smeškala na pravi način, on bi možda i okušao sreću pa, ukoliko bi služavka bila bez sina koji je voleo da buši rupe u ljudima ali on je bio taj koji je proganjao. Samo što nikada o tome nije tako razmišljao. Nikada nije imao potrebe za time, ranije.

Tilin se zasmeja, odmahujući glavom i brišući oči prstima. „O, golupčiću. Ja to stalno zaboravljam. Ti si sada u Ebou Daru. Ostavila sam ti mali poklon u dnevnoj sobi.“ Ona mu potapša stopalo preko čaršava. „Lepo ručkaj danas. Trebaće ti snaga.“

Met pokri oči rukama i pokuša, vrlo napadno, da ne počne da jeca. Kada je sklonio ruke, nje više nije bilo.

Silazeći s kreveta, čvrsto je obmotao čaršav oko sebe; zbog nečega mu pomisao da se nag šetka uokolo nimalo nije prijala. Prokletnica bi mogla da iskoči iz nekog ormana. Odeća mu je ležala na podu. Zašto se gnjaviti s vezicama, kiselo pomisli on, kad je jednostavnije nekome iseći odeću? Iako ona nije imala nikakvo pravo da mu tako isecka njegov crveni kaput. Jednostavno je uživala da ga ljušti nožem.

Gotovo zadržavajući dah, otvorio je visoki crveno-pozlaćeni orman. Nije se krila unutra. Imao je ograničen izbor; Nerim je odneo većinu njegovih kaputa na čišćenje ili krpljenje. Brzo se odevajući, on izabra jednostavan kaput od tamne bronzane svile, a onda gurnu iseckane krpe što je dalje mogao pod krevet, dok ne bude mogao da ih se otarasi a da Nerim to ne primeti. Ili bilo ko drugi, što se toga tiče. Previše je ljudi ionako znalo šta se događa između njega i Tilin; nije bilo načina da se suoči s bilo kime ko bi saznao za ovo.