Kruna mačeva

„Nisam se uvijala, samo sam se pomerala.“ Njen odgovor je bio tako očigledno lažan da bi joj se u nekoj drugoj prilici nasmejao u lice. „Pomalo.“ Iznenada, njen kez se ponovo pojavio, a ona spusti glas tako da je samo on mogao da je čuje. „Rekoh ti da je ponekad zabavno da te posmatraju; to što su svi oni i suviše lepi, ne znači da ne mogu da uživam u njihovim pogledima. O, ovu moraš da osmotriš“, dodala je pokazujući na vitku ženu koja je protrčavala pored njih s plavom maskom sove i još manje perja nego što je i Rizela nosila.

To je bilo još nešto u vezi s Birgitom; ona bi ga munula u rebra i pokazala mu na neku lepoticu jednako revnosno kao i bilo koji muškarac koga je poznavao, a očekivala je i da joj on pokaže ono što je ona volela da vidi, što je uopšteno najčešće bio najružniji muškarac u vidokrugu. Izabrala ona da se šeta polugola danas ili ne u svakom slučaju četvrtgola ona je bila... pa, prijatelj. Ispostavljalo se da je ovo stvarno čudan svet. Jednu ženu počeo je da smatra ortakom za pijanke, a druga ga je proganjala upornije nego što je on ikada proganjao ijednu lepoticu, bilo u starim sećanjima ili u svojim sopstvenim. Mnogo upornije; on nikada nije proganjao nijednu ženu koja bi mu stavila do znanja kako ne želi da je proganja. Jedan vrlo čudan svet.

Sunce je bilo na više od pola puta do zenita, ali slavljenici su već ispunili ulice, trgove i mostove. Akrobate i žongleri i muzičari s perjem prišivenim na odeću nastupali su na svakom uglu, a muzika je često bivala prigušena smehom i dobacivanjima. Oni siromašniji zadovoljavali su se s po nekoliko pera u kosi, golubijih pera pokupljenih s pločnika za decu ulice koja su se muvala oko prosjaka, ali maske i kostimi postajali su sve zamršeniji što su teže bivale kese sa novcem. Sve zamršeniji, a često i sve sablažnjiviji. Muškarci i žene podjednako, često su bili ukrašeni perjem koje je pokazivalo više kože negoli kod Rizele ili one žene, tamo, na Mol Hari. Danas na ulicama i kanalima nije bilo trgovine, iako je veliki broj radnji, izgleda, bio otvoren zajedno sa svakom krčmom i gostionicom, naravno ali tu i tamo zaprežna kola probijala su se kroz gomilu ili bi barke, terane motkom, držale podijume gde su u jarkim maskama ptica, koje su im pokrivale cele glave s krestama što su se ponekad dizale po čitav korak uvis, stajali mladići i devojke pomerajući šarena krila tako da su im kostimi samo za trenutak bivali potpuno izloženi. Što je bilo i dobro, kad se sve uzme u obzir.

Prema onom što je Beslan rekao, ovi prikazi, kako su ih zvali, obično su izvođeni u dvoranama esnafa i u privatnim palatama ili kućama. Cela proslava obično se većim delom odvijala u zatvorenom. U Ebou Daru nije padao pravi sneg čak ni kada su zime bile kao što bi trebalo Beslan je stalno pričao kako bi voleo da vidi taj sneg, jednog dana ali čini se da je i obična zima bivala dovoljno hladna da spreči ljude da trčkaraju uokolo na otvorenom gotovo nagi. S vrućinom, sve se izlilo na ulice. „Čekaj samo da padne mrak“, rekao je Beslan; onda će Met stvarno da vidi nešto. Kako sunce zapada, tako popušta i stidljivost.

Piljeći u visoku vitku ženu koja se kroz masu provlačila u maski i perjanom ogrtaču, a pod njim beše samo šest ili sedam pera, Met se pitao je li stidljivosti uopšte ostalo u ovim ljudima da može još da popusti. Gotovo da joj je povikao kako treba da se pokrije tim ogrtačem. Bila je lepa, ali napolju, na ulici, pred Svetlošću i svim prisutnima?

Ta kola koja su nosila ove slike privlačila su gomilu, naravno, gužvu muškaraca i žena koju su vikali i smejali se dok su izvođačima na kolima bacali novčiće, a ponekad i presavijene novčanice, i muvali se gurajući svakoga na ulicama u stranu. Već se navikao da beži pred njima dok ne uspe da se skloni u poprečnu ulicu, ili da čeka dok slika ne prođe preko neke raskrsnice ili mosta. Dok su čekali, Birgita i Nalesin bacali su novčiće prljavim mangupčićima i još prljavijim prosjacima. Pa, Nalesin ih je bacao; Birgita se posvetila deci i stavljala je svaki novčić u prljave ručice kao da je poklon.

Dok su jednom tako čekali, Beslan iznenada spusti ruku Nalesinu na mišicu, podigavši glas da bi ga čuli iznad gomile i raznovrsne muzike koja je dopirala sa barem šest mesta istovremeno. „Oprosti, Tairenče, ali njemu ne.“ Čovek u ritama oprezno poče da se povlači u gužvu; ispijenih obraza i koštunjav, činilo se da je pogubio i ono malo jadnih pera koje je možda našao za svoju kosu.

„A zašto da ne?“, zahtevao je da zna Nalesin.

„Nema mesingani prsten na malom prstu“, odvrati Beslin. „Nije u esnafu.“

„Svetlosti“, reče Met, „zar u ovom gradu čovek ne može ni da prosi ako ne pripada esnafu?“ Možda je svemu doprinelo to kako je govorio. Prosjak skoči ka njegovom grlu, s nožem koji se pojavio u prljavoj pesnici.

Ne razmišljajući, Met dočepa čoveka za ruku i okrenu se, odbacujući ga u gomilu; neki ljudi počeše da psuju Meta, neki palog prosjaka. Neki su ovome dobacivali novčiće.