Kruna mačeva

„Prepuštam se tvojoj volji, majko", mrmljala je kroz suze. „Hvala ti, o, hvala ti.“

Alvijarin dohvati Elaidu za rame, tresući je. „Probudi se, ti glupačo!“, zarežala je.

Elaida iznenada otvori oči i ugleda prigušeno svetlo koje je bacala lampa iz Alvijarinine ruke, dok je ova stajala nagnuta nad krevetom s drugom rukom na Elaidinom ramenu. Još uvek tek upola budna, ona promrmlja: „Šta si rekla?“

„Rekla sam: ’Probudi se, majko, molim te’“, Hladno joj odvrati Alvijarin. „Kovarla Beldin vratila se iz Kairhijena."

Elaida zatrese glavom, pokušavajući da se otarasi tragova sna. „Tako brzo? Nisam ih očekivala bar još nedelju dana. Kovarla, kažeš? Gde je Galina?“ Glupava pitanja; Alvijarin neće znati na šta misli.

Ali svojim hladnim, kristalnim glasom, ta žena reče: „Ona veruje da je Galina zarobljena. Bojim se da njene novosti... nisu dobre.“

Šta bi Alvijarin trebalo ili ne bi trebalo da zna, iščilelo je iz Elaidine glave. „Reci mi“, zahtevala je, zbacivši svileni čaršav, ali dok se podizala da veže svileni ogrtač preko noćne košulje, čula je samo odlomke. Bitka. Horda Aijelki koje su usmeravale. Al’Tor nestao. Propast. Rasejana, primetila je da je Alvijarin uredno odevena u belu haljinu sa srebrnim vezom, sa sve ešarpom Čuvarke oko vrata. Ta se žena prvo obukla, pa joj je tek onda donela ovakve novosti!

Stojeći sat u njenoj radnoj sobi meko je odzvanjao drugi Niski dok je ulazila u dnevnu sobu. Sitni jutarnji sati; najgore vreme da se prime loše vesti. Kovarla se brzo podigla iz jedne od naslonjača sa crvenim jastučićima, dok joj se savršeno lice izobličilo od umora i brige, pa je klekla da poljubi Elaidin prsten. Njena tamna haljina za jahanje još uvek je bila prekrivena prašinom od putovanja, a njenoj bledoj kosi bilo je preko potrebno četkanje, ali zaogrnula se šalom koji je nosila onoliko dugo koliko je Elaida živela.

Elaida je jedva sačekala da ženine usne dotaknu Veliku zmiju pre nego što je povukla ruku. „Zbog čega si poslata ti?“, upita ukočeno. Dohvativši pletivo sa mesta gde ga je ostavila, u naslonjači, ona poče da barata dugim iglama od slonovače. Pletenje je po mnogo čemu imalo istu svrhu kao i poigravanje s njenim minijaturama rezbarenim od slonovače, a u ovom trenutku joj je sasvim sigurno bilo potrebno da se umiri. Pletenje joj je pomagalo i da razmišlja. Morala je da razmišlja. „Gde je Katerina?“ Ako je Galina mrtva, Katerina bi trebalo da preuzme vođstvo pre Korien; Elaida je jasno dala do znanja da će, kada al’Tor bude uhvaćen, Crvene preuzeti upravljanje.

Kovarla je polagano ustala, kao da nije bila sigurna kako čini ono što treba. Njene šake stiskale su šal crvenih resa, koji joj je bio prebačen preko ruku. „Katerina je među nestalima, majko. Ja imam najviši položaj među onima koje...“ Reči su joj zamrle dok je Elaida zurila u nju, prstiju ukočenih usred prebacivanja vunice preko jedne od igala. Kovarla je gutala knedle i prebacivala se s noge na nogu.

„Koliko, kćeri?“, konačno je upitala Elaida. Nije mogla da poveruje u smirenost sopstvenog glasa.

„Nisam sigurna koliko ih je pobeglo, majko“, oklevajući joj odgovori Kovarla. „Nismo se usuđivale da čekamo i napravimo sveobuhvatniju potragu, a...“

„Koliko?“, zaurla Elaida. Slegnuvši ramenima, naterala je samu sebe da se usredsredi na pletivo; nije trebalo da viče; ispoljavanje besa bilo je slabost. Obavij vunicu, provuci i gurni. Pokreti koji umiruju.

„Ja ja sam dovela jedanaest sestara sa sobom, majko.“ Žena je oklevala, ponovo udahnula, a onda, pošto Elaida ništa nije rekla, zbrza: „Možda se i druge probijaju nazad, majko. Gavin je odbio da čeka imalo duže, a mi se nismo usuđivale da ostanemo bez njega i njegovih Omladinaca, ne kada je tako mnogo Aijela bilo uokolo, i tih...“

Elaida je nije više čula. Dvanaest se vratilo. Da je još koja uspela da pobegne, već bi žurila ka Tar Valonu; stigla bi kada i Kovarla, sasvim sigurno. Čak i da su jedna ili dve bile povređene, putovale polako... Dvanaest. Kula nije pretrpela propast takvih razmera čak ni za vreme Troločkih ratova.

„Moraće da se očita tim aijelskim divljakušama“, reče ona, prekidajući Kovarlino blebetanje, o čemu god da je bilo. Galina je pomislila kako može da iskoristi Aijele da bi odbila Aijele; kakva je budala ispala ta žena! „Oslobodićemo sestre koje drže u zarobljeništvu, i naučićemo ih šta biva kada se neko suprotstavi Aes Sedai! A ponovo ćemo uhvatiti i al’Tora.“ Neće mu ona dopustiti da se izvuče, ne, pa makar morala lično da povede celu Belu kulu u hajku na njega! Proricanje je tu bilo sasvim izvesno. Ona će likovati!

Nesigurno pogledajući ka Alvijarin, Kovarla poče ponovo da se premešta s noge na nogu. „Majko, oni muškarci ja mislim...“