Kruna mačeva

„Ja...“ Elaida je pokušavala da skrene pogled. O, Svetlosti, mora da razmisli! Stomak joj se vezao u čvor. „Ja ću raditi ono što mi se kaže.“ Alvijarin se osmehnu tim ledenim osmehom. „Vidiš, to nije toliko bolelo.“ Odjednom, ona odstupi, šireći suknje za umereni kniks. „Uz tvoju dozvolu, povući ću se i ostaviti te da nađeš ono malo sna što ti je preostalo ove noći. Moraćeš rano da ustaneš, zbog naređenja koja treba da izdaš visokom zapovedniku Čubajnu i odaja koje treba da pretražiš. Takođe, moramo da odlučimo i kada Kula treba da sazna za Aša’mane.“ Po njenom glasu bilo je jasno da će ona biti ta koja će odlučivati. „ A možda bi trebalo da razmislimo i o našem sledećem potezu protiv al’Tora. Vreme je da mu se Kula otvoreno suprotstavi i naredi mu da stane uz nogu, ne misliš li? Dobro razmisli. Želim ti laku noć, Elaida.“

S vrtoglavicom i željom da povraća, Elaida ju je posmatrala kako odlazi. Da mu se otvoreno suprotstavi? To će biti prizivanje napada ovih kako ih je ono ta žena nazvala tih Aša’mana. Nemoguće je da joj se ovo događa. Ne njoj! Pre nego što je i shvatila šta radi, ona zafrljači pehar preko sobe a ovaj se raspršte u paramparčad udarivši o cvetnu tapiseriju. Dohvativši vrč obema rukama, ona ga besno podiže iznad glave, pa zavitla i njega, raspršivši punč svuda uokolo. Proricanje je bilo sasvim izvesno. Ona će...!

Iznenada, ona se zaustavila mršteći se na stakliće kristala koji su se zadržali na tapiseriji, dok su se veći komadi rasuli po patosu. Proricanje. Sasvim sigurno je govorilo o njenom uspehu. Njenom uspehu! Alvijarin je možda postigla omanju pobedu, ali budućnost je pripadala Elaidi. Dok god je u stanju da se otarasi Alvijarin. Ali to će morati da se obavi bez buke, na takav način da će čak i Dvorana želeti tišinu. Način, koji neće ukazivati na Elaidu sve dok ne bude prekasno, da je Alvijarin ne bi nadjačala. I odjednom joj je sinulo. Alvijarin ne bi poverovala. Čak i kada bi joj to bilo rečeno. Niko ne bi.

Da je Alvijarin u tom trenutku mogla da joj vidi osmeh, toj ženi bi se kolena pretvorila u žele. Pre nego što završi s njom, Alvijarin će zavideti Galini, bila ova živa ili mrtva.

Zaustavivši se u hodniku pred Elaidinim odajama, Alvijarin je proučavala svoje šake na svetlu stojećih lampi. Nisu se tresle, što ju je iznenadilo. Očekivala bi da se ta žena jače bori, da se više odupire. Ali to je bio početak, a ona nije imala čega da se plaši. Osim ako Elaida dozna da joj je u poslednjih nekoliko dana ni manje ni više nego pet ađaha dostavilo belešku o al’Toru; smaknuće Kolavere nateralo je doušnike svih ađaha da polete za perom. Ne, čak i kad bi Elaida saznala, sada je bila bezbedna, uz uticaj koji trenutno ima nad tom ženom. I s Mesanom kao zaštitnicom. Elaida je, međutim, gotova, shvatala ona to ili ne. Čak i da Aša’mani ne uspeju da razglase razbijanje Tovejnine družbe a bila je sasvim sigurna da će je skršiti, posle onoga što joj je Mesana ispričala o događajima na Dumajskim kladencima svi doušnici u Kaemlinu uistinu će dobiti krila kada budu čuli za to. U nedostatku nekog čuda, kao što bi bilo pojavljivanje pobunjenica na kapijama, Elaida će u roku od nekoliko nedelja podeliti sudbinu Sijuan Sanče. U svakom slučaju, to je otpočelo, pa iako je ona želela da sazna šta je „to“ bilo, sve što je trebalo da radi bilo je da sluša. I posmatra. I uči. Možda će i sama nositi ešarpu sa sedam pruga kada se sve ovo završi.

Dok je rano jutarnje sunčevo svetlo sijalo kroz njene prozore, Siejn umoči pero, ali pre nego što je uspela da napiše sledeću reč, vrata ka hodniku se otvoriše i Amirlin uđe unutra. Siejnine guste crne obrve podigoše se: očekivala bi bilo koga drugog ovde pre negoli Elaidu, možda čak i Randa al’Tora lično. I pored toga, ona spusti pero i glatko ustade, spuštajući srebrnosive rukave koje je zasukala da ih ne bi ubrljala mastilom. Ona načini naklon koji je bio odgovarajući za Amirlin Tron kada posećuje Predstavnicu u njenim sopstvenim odajama.

„Nadam se da nisi pronašla nijednu Belu sestru da skriva angreale, majko.“ Posle svih ovih godina, naznake Lugarda još uvek su joj se čule u glasu. Grozničavo se nadala. Elaidino obrušavanje na Zelene pre nekoliko sati, dok je većina njih još uvek spavala, verovatno je još uvek izazivalo arlaukanje i škripanje zubima. Niko u živom pamćenju nije zaradio šibanje brezovim prućem za zadržavanje angreala, a sada su sledila dve takve kazne. Amirlin mora da je bila obuzeta jednim od svojih čuvenih hladnih besova.

Ali, ako je to tako bilo tada, ni trag toga sada nije preostao. Za trenutak je u tišini posmatrala Siejn, hladna poput zaleđenog jezerca u svojim crvenim prošaranim suknjama, a onda odleluja do izrezbarenog ormana za posuđe na kome su stajale sličice Siejnine porodice na slonovači. Toliko godina su mrtvi, ali ona je još uvek volela svakog od njih.

„Ti nisi ustala da me uzdigneš u Amirlin", reče Elaida podigavši sliku Siejninog oca. Brzo ju je spustila pa je podigla sliku njene majke umesto toga.