Kruna mačeva

Morala je da pita za pravac. „Neću da joj smetam ako je zauzeta", rekla je. „Bile smo bliske prijateljice, nekada, a ja bih želela da to ponovo budemo. Sada, više nego ikada, ađasi ne mogu dozvoliti sebi da se udalje.“ Sve je to bilo istinito, mada je činilo da se ađasi međusobno cepaju, a ne samo udaljavaju, ali Domanka ju je saslušala s licem koje kao da je bilo izliveno od bakra. Nije bilo mnogo Domanki koje su postajale Crvene, a te nekolike obično su bile zlobnije od guja ukleštenih u ogradu.

„Pokazaću ti, Predstavnice“, konačno je progovorila žena, a to nije bilo s mnogo poštovanja. Ona je povela, a onda je posmatrala dok je Siejn kucala na vrata, kao da nije imala poverenja da je tu ostavi samu. I na vratima je isto bio izrezbaren Plamen, prelakiran u boju sveže krvi.

„Napred!“, pozva iznutra oštar glas. Siejn otvori vrata nadajući se da je bila u pravu.

„Siejn!“ Pevara je veselo ciknula. „Šta tebe dovodi ovamo ovoga jutra? Dođi! Zatvori ta vrata i sedaj!“ Bilo je to kao da su se sve one godine otkada su bile polaznice i Prihvaćene istopile. Prilično punačka i oniska – uistinu, za Kandorku, bila je niska – Pevara je isto tako bila lepuškasta, s veselim svetlucanjem u tamnim očima i uvek spremna na osmeh. Bilo je tužno što je ona izabrala Crvene, bez obzira koliko dobri bili njeni razlozi, jer ona je još uvek volela muškarce. Crvene su obično privlačile žene koje su bile prirodno sumnjičave prema muškarcima, naravno, ali bilo je i ostalih koje su ih birale jer je zadatak pronalaženja muškaraca koji mogu da usmeravaju bio važan. Bez obzira jesu li volele muškarce ili su bile odbojne prema njima, ili nisu imale nikakav stav o tome u početku, ipak, nije bilo mnogo žena koje su duže pripadale Crvenima a da ne preuzmu to ponašanje prema muškarcima, kao da su ovi kužni. Siejn je imala razloga da veruje kako je Pevara odslužila pokoru ubrzo pošto je dobila šal jer je rekla kako bi volela da ima Zaštitnika; otkad je dostigla bezbednije visine Dvorane, ona je otvoreno tvrdila kako bi Zaštitnici omogućili Crvenom ađahu da lakše radi.

„Ne mogu ti izreći koliko sam srećna što te vidim“, reče Pevara kada su se našle zavaljene u naslonjače s izrezbarenim zavijucima, kakve su bile moderne u Kandoru pre stotinu godina, s nežnim, leptirićima oslikanim šoljama sa čajem odborovnica u šakama. „Često sam pomišljala kako bi trebalo da odem do tebe, ali priznajem ti da sam se bojala šta ćeš mi reći pošto sam te onako sasekla pre toliko godina. Kunem ti se na sečivo, Siejn, ja to ne bih učinila, osim što me je Tisajn Džorald bukvalno držala za okovratnik, a ja sam tada još uvek bila suviše sveža pod šalom da bih imala dovoljno kuraži da se oduprem. Možeš li mi oprostiti?"

„Naravno da mogu“, odvrati joj Siejn. „Razumem.“ Crvene su odlučno obeshrabrivale druženje van svog Ađaha. Vrlo odlučno, a i vrlo delotvorno. „Mi ne možemo da se suprotstavimo sopstvenim ađasima kada smo mlade, a kasnije, čini nam se da je nemoguće da se vratimo starim stazama. Hiljade puta sećala sam se kako smo šaputale posle Poslednjeg... O, a tek nestašluci! Sećaš li se kada smo naprašile košulju Seranče Kolvajn svrabežicom u prahu? – ali sramota me je da priznam kako sam morala da budem uplašena do ludila da bih se pokrenula. Ja želim da ponovo budemo prijateljice, ali isto tako mi je potrebna i tvoja pomoć. Ti si jedina za koju sam sigurna da mogu da joj verujem.“

„Seranča je bila cepidlaka i tada, a i sada je“, nasmejala se Pevara. „Sive su odlično mesto za nju. Ali ne mogu da poverujem da si se ti uplašila od bilo čega. Sta, pa ti nikada nisi priznavala da je logično bojati se sve dok se ne bismo vratile u svoje krevete. Izuzimajući obećanje da ću stajati pred Dvoranom a da ne znam zbog čega, kakva god pomoć da ti je potrebna, tvoja je, Siejn. Šta ti treba?“

Dovedena na stvar, Siejn je oklevala, pijuckajući čaj. Ne da je ona imala ikakve sumnje kad je Pevara u pitanju, ali izustiti te reči bilo je... teško. „Amirlin je došla da me vidi jutros“, konačno je izgovorila. „Dala mi je uputstva da sprovedem istragu, Zapečaćena za Plamen.“ Pevara se malo namrštila, ali nije pomenula kako u tom slučaju Siejn ne bi trebalo da govori tome. Siejn je možda bila ta koja je smišljala kako će izvesti većinu njihovih nestašluka kada su bile devojke, ali Pevara je bila ta koja je imala odvažnosti da u stvari izmisli većinu, a uglavnom je bila i ta koja je obezbeđivala dovoljno smelosti da ih izvedu. „Bila je vrlo uvijena, ali posle malo razmišljanja postalo mi je jasno šta je želela. Ja treba da ulovim...“ konačno, hrabrost joj je napustila jezik „...Prijatelje Mraka u Kuli.“