Kruna mačeva

U snovima je okupio Aša’mane da napadnu Belu kulu i kazne Elaidu; iskočio je iz prolaza ispunjen pravedničkim besom i saidinom da bi saznao kako je Alvijarinino pismo bilo obična laž, video ju je kako stoji pored Elaide, video je Egvenu, gde isto stoji pokraj nje, i Ninaevu, pa čak i Elejnu, sve njih s licima Aes Sedai, jer on je bio suviše opasan i nije smeo biti pušten da slobodno jurca uokolo. Gledao je kako Aša’mani bivaju uništeni od žena koje su imale godine izučavanja Jedne moći za sobom, a ne samo nekoliko meseci oštre obuke, a iz tih snova nikada nije mogao da se probudi sve dok i poslednji čovek u crnom kaputu ne bi ostao mrtav, a on stajao sam, da se suoči s veličinom Aes Sedai. Sam.

Ponovo i ponovo Kecuejn je izgovarala te reči o ludacima koji čuju glasove, dok nije počeo da se trza od njih kao od udaraca bičem, da se trza u snu kada bi se ona pojavila. U snovima i na javi, prizivao je Lijusa Terina, vikao za njim, vrištao za njim, a samo mu je tišina odgovarala. Sam. Taj mali zavežljaj utisaka i osećanja u zadnjem delu njegove glave, osećaj da ga Alana gotovo dodiruje, lagano je postajao uteha. Na mnogo načina, to ga je plašilo više od bilo čega drugog.

Četvrtog jutra probudio se iz sna o Beloj kuli iznemogao, podigavši ruku da zaštiti oči od onoga za šta je mislio da je plamen saidarom izatkane vatre. Čestice prašine presijavale su se na sunčevoj svetlosti koja je kuljala kroz prozor ka njegovom krevetu sa ogromnim četvrtastim stubovima od crnog drveta, ukrašenim klinastom šarom od slonovače. Svako parče nameštaja u toj sobi bilo je od uglačanog crnog drveta i slonovače, četvrtasto i kruto, dovoljno teško da se slaže sa njegovim osećanjima. Za trenutak je ležao tako, ali znao je, vrati li se spavanju, to će mu samo doneti još jedan san.

Jesi li tu, Lijuse Terine?, pomislio je bez nade da će dobiti odgovor, pa se nesigurno uspravio na noge cimajući svoj izgužvani kaput ne bi li ga ispravio. Nije se presvlačio od trenutka kada se zatvorio.

Kad je uteturao u sobu za prijem, prvo je pomislio kako ponovo sanja, onaj san iz koga se uvek budio odmah, pun srama i krivice i prezira, ali Min je gledala ka njemu iz jedne od visokih pozlaćenih naslonjača, s knjigom uvezanom u kožu na kolenima. Tamni pramenovi uokviravali su joj lice, krupne tamne oči bile su joj toliko napete da je gotovo osećao njen dodir. Pantalone od brokatne zelene svile pristajale su joj kao druga koža, kaputić od iste takve svile stajao je otvoren, a bledožuta bluza podizala se i spuštala kako je disala. Molio se da se probudi. Ni strah, ni ljutnja, ni osećaj krivice zbog Kolaver, niti nestanak Lijusa Terina nisu bili razlog zbog koga se zatvorio podalje od svih.

„Ima neka vrsta proslave kroz četiri dana“, veselo mu je rekla, „kada nastane polumesec. To, zbog nečega, zovu Danom pokajanja, ali te će noći biti plesanja. Dosadnog plesanja, čujem, ali bilo koji ples je bolji od nikakvog.“ Pažljivo namestivši tanku kožnu traku u knjigu, ona je spusti pored sebe, na patos. „To je taman dovoljno vremena da se napravi haljina, ako danas naložim krojačicama da otpočnu s poslom. Mislim, ako ćeš plesati sa mnom.“

On odvrati pogled s nje, pa ga spusti na krpom prekriven poslužavnik ostavljen pored visokih vrata. Sama pomisao na hranu izazivala mu je mučninu. Nandera nije trebalo nikoga da pusti unutra, sažežena bila! Ovu nije spomenuo po imenu, ali rekao je nikoga! „Min, ja... ne znam šta da ti kažem... ja...“

„Čobanine, izgledaš kao da su se psi tukli preko tebe. Sada shvatam zašto je Alana toliko uznemirena, iako mi uopšte nije jasno otkud je mogla da zna. Bukvalno me je preklinjala da porazgovaram s tobom, pošto su je Device oterale otprilike peti put. Nandera ne bi pustila ni mene da nije bila zabrinuta zato što ne jedeš, a čak i tako, morala sam i ja malo da moljakam. Duguješ mi za to, seljačiću."

Rand se trže. Na slikama koje su mu proletale kroz glavu video je samog sebe; sebe, kako joj trga odeću, kako je silom uzima, poput bezumne zveri. Dugovao joj je više nego što bi ikada mogao da plati. Provlačeći ruku kroz kosu, naterao je sebe da se okrene i pogleda ka njoj. Stopala je podigla, tako da je sedela prekrštenih nogu u stolici, naslanjajući pesnice na kolena. Kako je mogla tako mirno da ga posmatra? „Min, ne postoji nikakvo opravdanje za ono što sam učinio. Da ima pravde, za to bih išao na vešala. Kada bih mogao, sam bih sebi namakao omču. Kunem ti se, bih.“ Te su reči imale gorak ukus. On je bio Ponovorođeni Zmaj, a ona će morati da sačeka na pravdu do Poslednje bitke. Kakva li je budala ispao kada je želeo da preživi Tarmon Gai’don. Nije zasluživao da se to dogodi.

„O čemu ti to pričaš, čobanine?“, polako je izgovorila.