Kruna mačeva

„Pričam o onome što sam ti učinio“, zaječao je. Kako je to mogao da učini bilo kome, a ponajviše njoj? „Min, znam koliko ti je teško da budeš u istoj prostoriji sa mnom.“ Kako je mogao da se tako seća njene mekoće, svilenkastog dodira njene kože? Pošto joj je onako strgao odeću. „Nikada nisam mislio da sam jedna životinja, jedno čudovište.“ Ali bio je to. Prezirao je sam sebe jer je želeo da to ponovo učini. „Jedino opravdanje koje mogu da ti ponudim jeste ludilo. Kecuejn je bila u pravu. Jesam čuo glasove. Glas Lijusa Terina, mislio sam. Možeš li...? Ne. Ne. Nemam nikakva prava da te molim za oproštaj. Ali moraš znati koliko mi je žao, Min.“ Bilo mu je žao. Ali ruke su mu bridele da njima pređe preko njenih golih leđa, preko njenih bokova. On jeste bio jedno čudovište. „Gorko žalim. Barem to treba da znaš.“

Sedela je tamo, nepomična, buljeći u njega kao da nikada ranije nije videla ništa ni nalik njemu. Sad će ona moći da prestane s pretvaranjem. Sad će moći da mu kaže ono što je stvarno mislila o njemu, a koliko god to bilo ogavno, neće biti ni upola ogavno koliko treba.

„Znači, zbog toga si me držao podalje od sebe“, konačno je progovorila. „E sad slušaj ti mene, ti... vunoglavi tupoglavče. Bila sam spremna da plačem dok se ne rastopim jer sam videla jednu smrt previše, a ti, ti si bio spreman na isto to i iz potpuno istih razloga. Ono što smo mi učinili, nevino moje jagnješce, bilo je da smo se međusobno tešili. Prijatelji se međusobno teše u takvim trenucima. Zatvori usta, ti... Dvorečanine nijedan, sa senom u kosi.“

Učinio je to, samo da bi progutao knedlu. Činilo mu se da će mu oči iskočiti i skotrljati se na pločice patosa. Gotovo je počeo da muca dok je progovarao. „Tešili se? Min, kada bi Ženski krug, tamo, kod kuće, čuo da se ono što smo mi uradili naziva tešenje, stale bi u red da nam oderu kožu čak i kad bismo imali po pedeset!“

„Bar je sada ’mi’ a ne ’ja’“, smrknuto je primetila. Lako se podigavši, napredovala je ka njemu besno mašući prstom. „Ličim li ja tebi na lutku, seljačiću? Misliš li da sam suviše maloumna da bih znala kako da ti saopštim kad ne želim tvoje dodirivanje? Misliš li da ne bih mogla vrlo jasno to da ti saopštim?“ U slobodnoj ruci pojavio joj se nož koji je imala ispod kaputa, zavrtela ga je i vratila nazad, a da nije nimalo usporila. „Sećam se da sam ti pocepala košulju jer je nisi skinuo preko glave onoliko brzo koliko mi je bilo potrebno. Tako malo sam želela tvoje ruke oko sebe! Uradila sam sa tobom ono što nisam ni sa jednim muškarcem a nemoj da si pomislio kako nisam bivala u iskušenju! a ti pričaš kao da si sve to bio samo ti! Kao da ja nisam ni bila prisutna!“

Zadnjim delom noge udario je u neku stolicu, i shvatio je da se povlači pred njom. Namršteno pogledavši nagore, u njega, ona promrmlja: „Čini mi se da mi se ne dopada da me u ovom trenutku posmatraš sa visine.“ Odjednom ga je jako šutnula u cevanicu, spustila je obe šake na njegova prsa i gurnula ga. On se tako snažno zavalio u stolicu da se gotovo preturio unazad. Pramenovi joj se rasuše kad je mahnula glavom dok je nameštala svoj kaputić od brokata.

„Možda to i jeste tako, Min, ali...“

„To je sve što jeste, čobanine“, odlučno ga je prekinula, „a ako ponovo počneš da pričaš drugačije, biće ti bolje da pozoveš Device i usmeravaš koliko god možeš, jer ću tobom brisati patos ove sobe sve dok ne budeš počeo da me moliš za milost. Tebi je potrebno brijanje. I kupanje.“

Rand duboko udahnu. Perin je imao tako bezbrižan brak, uz nasmejanu, nežnu ženu. Kako to da je on sam uvek završavao privučen ženama koje bi mu zavrtele glavu kao da je čigra? Kad bi samo imao deseti deo Metovog poznavanja ženskog roda, znao bi šta da kaže na sve ovo, ali kako su stvari sada stajale, mogao je samo da nastavi s lupetanjem. „U svakom slučaju“, pažljivo je izgovorio, „postoji samo jedno što mogu da učinim."

„A šta bi to moglo biti?“ Presavijene ruke privila je čvrsto ispod grudi, a njeno stopalo počelo je značajno da lupka, ali on je znao da je ovo prava stvar koju treba učiniti.

„Da te udaljim od sebe.“ Baš kao što je učinio sa Elejnom i Avijendom. „Kad bih imao imalo vlasti nad sobom, ne bih...“ To stopalo počelo je da lupka još brže. Možda je bolje da to preskoči. Tešenje? Svetlosti! „Min, svako ko mi je blizak nalazi se u opasnosti. Izgubljeni nisu jedini koji bi povredili nekog bliskog meni samo zarad mogućnosti da na taj način možda povrede i mene. A tu sam isto tako i ja sam. Više ne mogu da savlađujem svoju narav. Min, gotovo da sam ubio Perina! Kecuejn je bila u pravu. Ja počinjem da ludim, ili sam to već postao. Moram da te udaljim, kako bi ti bila bezbedna."