Kruna mačeva

Nevoljno bi uzeo ponešto od hrane, bez prave želje za jelom, i pokušavao je da čita, ali njegove omiljene knjige mogle su da ga zainteresuju samo tokom nekoliko strana čak i na početku. Barem jednom dnevno, svakog dana, iako je samom sebi obećao kako to neće činiti, u svojoj spavaćoj sobi je podizao ogromni orman od uglačanog crnog drveta i slonovače, ostavljao ga da lebdi sa strane na tokovima Vazduha i pažljivo razvezivao zamke koje je postavio i Ogledalo izmaglica zbog kojeg je zid delovao glatko, sve to izvrnuto tako da ničije tuđe oči, osim njegovih, nisu mogle da ih vide. Tu, u udubljenju napravljenom pomoću Moći, stajale su dve male figurice od belog kamena, oko stopu visoke, žena i ćovek, svako od njih u lelujavoj odeždi i držeći nad glavom, u jednoj ruci, kristalnu kuglu. One noći kada je pokrenuo vojsku prema Ilijanu, sam je otišao u Ruidean da donese ove ter’angreale: ako mu budu zatrebali, možda neće imati mnogo vremena. To je bilo ono što je rekao samom sebi. Ruka bi mu se pružila ka bradatom čoveku, jedinom od njih dvoje koga je muškarac mogao da koristi, pružila bi se i zaustavila, tresući se. Jedan dodir prsta i više Jedne moći nego što je mogao i da zamisli bilo bi njegovo. Sa time, niko ne bi mogao da ga porazi, niko da mu se suprotstavi. Sa time, jednom je rekla Lanfear, mogao je da izazove Stvoritelja.

„To je s pravom moje“, mrmljao je svaki put, dok mu je ruka podrhtavala nedaleko od figure. „Moje! Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“

I svaki put, uspevao je da natera sebe na povlačenje, ponovo izatkavši Masku od Ogledala, ponovo izatkavši nevidljive zamke koje bi svakoga spržile u pepeo ako bi pokušao da prođe kroz njih bez ključa. Ogroman orman dolebdeo bi nazad, na svoje mesto, poput perceta. On je bio Ponovorođeni Zmaj. Ali je li to bilo dovoljno? Moraće da bude.

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, šaputao je zidovima s vremena na vreme, a ponekad je vikao na njih: „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Tiho i glasno je penio na one koji su mu se suprotstavljali, slepe budale koje nisu videle ili su odbijale da vide, zbog slavoljubivosti ili pohlepe ili straha. On je bio Ponovorođeni Zmaj, jedina nada tog sveta protiv Mračnog. I neka Svetlost pomogne svetu zbog toga.

Ali njegovi izlivi besa i pomišljanje na korišćenje ter’angreala bili su samo pokušaji da se izbegne nešto drugo, a on je to i znao. Nasamo, on bi ponešto pojeo, iako svakog dana sve manje, i pokušavao je da čita, iako retko, i pokušavao je da nađe san. To je pokušavao sve više kako su dani prolazili, ne obazirući se je li sunce zašlo ili je u zenitu. Spavanje je stizalo u grčevitim trzajima, a ono što mu je mučilo misli kada je bio budan, isto tako ga je proganjalo u snovima i teralo ga da se budi prerano za imalo pravog odmora. Nije postojao štit koji bi ga zaštitio od onoga što je već bilo unutra. Morao je da se suoči sa Izgubljenima, a pre ili kasnije i s Mračnim lično. Imao je budale koje su se borile protiv njega ili bežale, kad je jedina nada koju su imali bila da ga podrže. Zašto ga snovi nisu ostavljali na miru? Iz jednog sna uvek se naglo budio, pre nego što se dogodi išta više od početka, da bi ležao tako, ispunjen mržnjom prema samom sebi i smućen zbog nedostatka sna, ali ostali... Zasluživao ih je, znao je to.

Kolaver se suočavala s njim dok je spavao, potamnelog lica i sa ešarpom koju je upotrebila da se obesi i dalje zarivenom u nateklo meso njenog grla. Kolaver, tiha i puna optužbe, sa svim Devicama koje su umrle za njega poređanim iza nje u nemim redovima, a uz njih i sve žene koje su umrle zbog njega. Poznavao je svako od tih lica kao da je njegovo sopstveno, kao i sva imena osim jednog. Iz tih snova budio se jecajući.

Po stoti put proganjao je Perina preko Velike dvorane Sunca, i po stoti put je bio preplavljen zaslepljujućim strahom i besom. Po stoti put ubijao je Perina u svojim snovima i budio se od sopstvenog vrištanja. Zašto li je taj čovek izabrao Aes Sedai zarobljenice za svoju raspravu? Rand je pokušavao da ne misli o njima; trudio se koliko god je mogao da od početka ne obraća pažnju na njihovo postojanje. Bile su suviše opasne da bi dugo bile čuvane kao zarobljenice, a nije imao pojma šta bi trebalo učiniti s njima. One su ga zastrašivale. Ponekad je sanjao da je ponovo vezan u onom kovčegu, sanjao je Galinu, i Erijan, i Katerinu i ostale kako ga vade da bi ga tukle, sanjao je i budio se, nastavljajući da podrhtava čak i kada bi sebe ubedio kako su mu oči otvorene i da se nalazi napolju. One su ga zastrašivale zato što se bojao da će popustiti pred strahom i ljutnjom, a onda... Pokušavao je da ne misli šta bi onda mogao da učini, ali ponekad je to sanjao, i budio se grozničavo podrhtavajući obliven hladnim znojem. Neće to učiniti. Šta god da je učinio, to neće.