Kruna mačeva

On poče da se smeje iako mu uopšte nije bilo do toga. Svetlosti, koliko li je prošlo od kada se nije smejao iz zadovoljstva? „Min, rekao bih ti da je lepa kao i ti, ali ko može da poredi dva izlaska sunca?“

Za trenutak ga je zamišljeno posmatrala, slabašno se osmehujući, kao da ne može da se odluči treba li da se iznenadi ili oduševi. „Ti si veoma opasan čovek, Rande al’Tore“, promrmljala je, lagano se naginjući ka njemu. Pomislio je da će pasti u njene oči i izgubiti se u njima. Sve one ranije prilike kada mu je sedala u krilo i ljubila ga, sve one prilike kada je pomišljao da ona samo začikava seoskog dečaka, kada je gotovo iskakao iz sopstvene kože od želje da je večito ljubi. Sad, ako ga bude ponovo poljubila...

Čvrsto je uhvativši za ruke, on je uspravi i postavi je na noge. On je voleo nju i ona je volela njega, ali morao je da pamti kako je i Elejnu želeo da ljubi zauvek kada bi pomislio na nju, a i Avijendu. Šta god da je Min pričala o Ruarku ili bilo kom Aijelu, loše je prošla onoga dana kada se zaljubila u njega. „Rekla si pola, Min“, tiho je rekao. „O kojim viđenjima mi nisi govorila?“ Ona ga osmotri pogledom koji kao da je bio pun očaja, osim što to nije bilo moguće. „Zaljubljena si u Ponovorođenog Zmaja, Min Faršou“, zagunđala je, „i biće najbolje da to pamtiš. Najbolje je i da ti uradiš isto, Rande“, dodala je, otrgavši se. On ju je pustio nevoljno, nestrpljivo; nije bio siguran koje je od to dvoje. „Ima već pola nedelje kako si se vratio u Kairhijen, a još uvek ništa nisi učinio u vezi s Morskim narodom. Berelajn je mislila da ćeš možda ponovo odugovlačiti. Ostavila mi je pismo, moleći me da nastavim da te podsećam, samo što me ti nisi puštao... Dobro, to sad nije bitno. Berelajn misli da su oni nekako važni za tebe; kaže da si ti ostvarenje nekog njihovog proročanstva."

„Znam sve o tome, Min. Ja...“ Mislio je da ostavi Morski narod neupetljan sa sobom; oni nisu pominjani ni u jednom Zmajevom proročanstvu koje je mogao da nađe. Ali ako će pustiti Min da ostane blizu njega, ako će joj dopustiti da se izloži opasnosti... Pobedila je, shvatio je. Gledao je Elejnu kako se udaljava, dok mu se srce stezalo, gledao je Avijendu kako odlazi dok mu se stomak vezivao u čvor. Nije mogao to da ponovi. Min je stajala tamo i čekala. „Ići ću na njihov brod. Ići ću danas. Morski narod moći će da klekne pred Ponovorođenim Zmajem u svoj njegovoj veličanstvenosti. Pretpostavljam da nikada i nije bilo nade za nešto drugo. Ili su uz mene, ili su moji neprijatelji. Izgleda da je tako oduvek. Hoćeš li mi konačno reći o tim viđenjima?"

„Rande, trebalo bi da proučiš kakvi su oni, pre nego što...“

„Ta viđenja?"

Ona prekrsti ruke i namršti se na njega kroz trepavice. Grickala je donju usnu i namršteno je gledala ka vratima. Odmahivala je glavom i gunđala ispod glasa. Konačno, ona reče: „U stvari, postoji samo jedno. Preuveličavala sam. Videla sam tebe i još jednog čoveka. Nisam mogla da razaznam lice nijednom, ali znam da si jedan bio ti. Dodirnuli ste se i kao da ste se stopili u jedno, i...“ Usne joj se zabrinuto stisnuše, a ona nastavi vrlo tiho. „Ne znam šta to znači, Rande, osim da jedan od vas umire a drugi ne. Ja... Zbog čega se keziš? Ovo nije šala, Rande. Ne znam koji od vas umire.“

„Kezim se jer si mi upravo saopštila sjajne novosti", reče joj on, pomilovavši je po obrazu. Drugi čovek mora da je Lijus Terin. Nisam samo zamišljao kako čujem glas, pomislio je, oduševljen. Jedan umire a jedan ostaje da živi, ali on je već dugo znao da će umreti. Makar nije bio lud. Ili bar ne onoliko lud koliko se bojao da jeste. Još uvek je tu bila narav koju je jedva obuzdavao. „Vidiš, ja...“

Odjednom je shvatio da je prešao sa dodirivanja njenih obraza na to da joj polusavijenim dlanovima pridržava bradu. On ih povuče kao da se opekao. Min napući usne i pogleda ga s neodobravanjem, ali nije nameravao da je iskoristi. To ne bi bilo pošteno prema njoj. Srećom, stomak mu je glasno zakrčao.

„Moram nešto da pojedem ako idem da se sretnem s tim Morskim narodom. Video sam neki poslužavnik..."

Min glasno šmrknu kroz nos dok se okretao od nje, ali sledećeg trenutka se glatko pokrenula ka visokim vratima. „Moraš da se okupaš, ako idemo da se sretnemo s Morskim narodom.“

Nandera je bila oduševljena, poletno je klimala glavom i slala Device da jurcaju. Mada se jeste primakla Min i rekla: „Trebalo je da te pustim prvog dana. Došlo mi je da ga šutnem, ali to se ne radi, ne šutira se Kar’a’karn.“ Po načinu na koji je to izgovorila, to bi trebalo činiti. Govorila je tiho, ali ne toliko tiho da je on ne čuje. Bio je ubeđen kako je to bilo namerno; suviše ga je oštro pogledala da ne bi bilo tako.